.

ИНТЕРВЈУ - ТАЊА БОШКОВИЋ

На завршници Фестивала "LIFFE" разговарали смо са нашом познатом глумицом Тањом Бошковић, чланицом жирија. На почетку разговора, питали смо је како оцењује овогодишњу филмску продукцију? - Много више бих волела да је било више филмова са узвишеним темама, мислим да смо упали у једну клопку сви заједно, да је прављење филмова постао, углавном, или политички, или идеолошки акт. Сматрам да много више треба да се бавимо, заправо, уметношћу.

И веома узвишеним стварима, да би поправили, колико можемо, овај свет. Лепотом, служећи лепоти и доброти. Сигурно да је иронија један од начина да се тако нешто уради, али ја нисам љубитељ ироније. Мислим да је Фестивал направио једну грешку зовући ме у жири. Просто, треба узети у обзир да је мој угао гледања на свет и на уметност другачији од онога што је угао гледања 21. века и ових нових људи. Тако да, овог пута мислим да нисам била прави човек на правом месту. Не сматрајте да је ово скромност, него просто мој угао гледања на свет је некако потпуно другачији. Мислим да има инцидентно фантастичних филмова, али инцидентно. Мислим да они људи који брину о томе како се финансира ова скупа уметност, морају да имају у виду да је ово уметност, не индустрија. И да, поготову ми који стварамо на релативно малом говорном подручју, морамо да се изборимо за сопствени идентитет, без жеље да личимо на било чије индустријске подухвате у филмској сфери. - Гостовали сте већ у Лесковцу, својевремено сте играли у представи лесковачког Народног позоришта "Ко се боји Вирџиније Вулф?" Ваш боравак на овом Фестивалу је лепа прилика за сусрете са публиком? - Јесте, мене је то радовало. Оно што је дивно у овом послу је што стичете пријатеље свуда. Питали су ме "Како то да се ви свуда осећате као код куће"? Кажем, ваљда зато што дуго трајем. Јер, четрдесет година сам глумица и свуда где дођем осећам се као код куће. Свуда имам пријатеље, имам неке лепе успомене. Пуно сам путовала, дружила сам се са људима увек, волела сам пијацу, нисам волела кафане. Али сам волела позориште, волела сам да будем на улици. И никада се нисам понашала као дива, него као нормалан човек. Нисам никад била ништа специјално, него врло обична. Овде се осећам добродошлом, као васпитан гост. - На овом Фестивалу добили сте један посебан дар из руку глумице Бранке Петрић. - То је било јако узбудљиво за мене. Незнајући шта ћу доживети, неко ми је рекао "Бранка Петрић промовише књигу о Бекиму и има за тебе једно изненађење", ја се обрадујем и одлетим да загрлим своју другарицу. Покаже ми човек да седнем и ја сачекам уредно да она приведе крају промоцију. Међутим, она прекине то своје излагање и каже "Ја имам једну специјалну ситуацију". И исприча следеће: да је неколико дана пре него што ће овамо доћи, она нашла привезак који је Беким купио пре 40 година за мене, зато што је обичај да глумци на крају снимања филма размењују симболичне поклоне. Ја у том тренутку не знам да се ради о нашем филму "Кошава" и запрепастим се. И она почне да приповеда ту невероватну причу, да је после 40 година пронашла тај привезак који је Беким купио, да сам ја на тој последњој клапи отпутовала већ, да је у истом дану кад је пронашла привезак, да су је позвали из Лесковца да промовише књигу и онако успут јој рекли да ћу бити у жирију. И она понесе тај поклон који нисам добила пре 40 година и овде у Лесковцу га добијам! То је толико узбудљиво за мене било. Беким је мој први партнер на филму. Ја сам од Бекима научила невиђено много. Ми на Академији не учимо ништа о филмској глуми, ништа нисам знала, што год сам научила из области заната, научила сам од Бекима и на томе сам му захвална до краја живота. И трудим се да помогнем младим глумцима, то је моје одуживање њему, не могу да грешим душу, и Бати Живојиновићу. - То је лепота глумачке професије, између осталог. Таквих прича било је у вашој каријери још. - Да, имала сам срећу, то видим сада, кад полако сводим рачуне, четрдесет година бављења овим послом је иза мене. Имала сам много више среће него што сам заслуживала. Имала сам срећу да будем вољена од публике, што је потпуно невероватно. И то ја оваква, нељубазна, оштра језика, дугог језика, просто комотна, бесна и пуста, што се дешава у младости. Много више мудрости се стекне тек касније, а снаге се има у младости. Ја сам ту снагу трошила на разне глупости. Много више на глупости него на паметне ствари. Али, имала сам људе који су ме штитили и волели. Ту је, наравно, уз ове људе које сам поменула, био и Муци Драшкић, који је ставио кров над моју главу у позоришном смислу. Ту је, свакако, Бранко Балетић, који је ставио кров над моју главу у филмском смислу, и Лордан. То су све моји пријатељи, у њиховој близини ја сам се осећала заштићеном и некако раскриљеном, ја сам могла да летим, нису ме спутавали, нису ми секли крила. Бог дао, па сам могла, заиста, да живим пола метра изнад земље. То је велика срећа и велика привилегија. - Поменули сте дивно партнерство са Бекимом, верујем да сте слично остварили у култном домаћем филму "Балкан експрес"са Радком Поличем? - Рац Полич, то је, како да вам кажем, фантастичан један глумац и фантастичан колега. То је човек богатог унутарњег живота, човек велике емоције. Ја с њим никад нисам била никаква љубавница, нити сам имала икакве, како бих вам рекла, мушко-женске везе. Међутим, ја њега осећам као свој род. Он је мени и брат, и отац, и љубавник, и све што треба. У глумачком смислу, ја сам на њега прилично ослоњена унутра. Можда он тога и није свестан. Али, пријатељство које осећам према њему, чак ни он не може да ми отме. То је достигнуће. То су моја, како да вам кажем, ремек делца. То је највише из мог живота и посла што ја носим у вечност. То су управо та пријатељства.

Карте

  • 1.jpg
  • 2.jpg

Наш YouTube канал

YouTube logo

АБРАШЕВИЋ

plakat

Мапа