U okviru pratećeg programa 6. Festivala „LIFFE“ glumica Branka Petrić predstavila je sinoć autobiografsku knjigu „Blistavo i strašno“ Bekima Fehmiua. Dvotomno izdanje Samizdata B92 u prvoj knjizi donosi Bekimova najranija sećanja, a drugi deo autobiografije se bavi njegovom karijerom i glumačkim izazovima u svetu i kod nas.
– Bekim je želeo da napiše knjigu o majci, rekla nam je nakom promocije poznata glumica. Međutim, mnogi su posle objavljivanja rekli da je u knjizi najjači lik otac. Inače, Bekim nikada ništa nije zapisivao i 80-ih kada se povukao iz javnosti, ili kako je on govorio kada je poništio sebe kao javnu ličnost, počeo je da piše, na jednoj dasci, u fotelji. Tako je pisao i njegov otac. Ja sam ga podržavala, jer to je kao krađa od sećanja. On je posle rekao da je ta knjiga najvažnije što je uradio u životu i da možemo da zaboravimo sve njegove izuzetne uloge. U prvoj knjizi su njegova sećanja na detinjstvo sve do velike mature, a u drugoj je imao potrebu da napiše svoja iskustva. Možda je trebalo večeras da pročitam momenat kada je mogao da izgubi film jer nije pristao da promeni ime. Trebalo je da igra Porfirija Rubirozu, reditelj je zaustavio snimanje i otišao na razgovor sa producentom, cela ekipa je čekala, kad se vratio rekao je Bekimu „Pobedio si“. Već je bio snimio Odiseja, ali za svetski film još uvek je bio početnik, mogli su da ga zamene, ali on je bio dobar igrač i živeo je u skladu s onim što je govorio. I na koncu, način kako je otišao, to je potpuno jedan krug koji se završio i on nijednog momenta nije izdao samog sebe.
– Kakvo je detinjstvo imao Bekim?
– I blistavo i strašno. Taj naslov je jako dobar. Kao i svako drugo detinjstvo, tu saznajete svet, još ste ututkani, a Bekim je bio okružen velikom porodicom. Bekim i ja smo se često šalili da smo imali istog okupatora. Kosovo su okupirali Italijani, a posle kapitulacije Italije došli su Nemci. Tako je bilo i na primorju kod Rijeke, gde sam ja živela. Imali smo ista sećanja na dogodovštine oko Italijana koje on opisuje.
– Tokom svoje blistave karijere upoznao je mnoge slavne ljude, mnoge znamenite ličnosti defiluju stranicama ove knjige.
– Sad kad čitam neke napise, neko je negde išao, pa odigrao neku malu ulogu, pa to je čudo. Za Bekima je sve to bilo normalno. Mi smo se pripremali i školovali u ono vreme, na koje se neki bacaju drvljem i kamenjem, ali mi smo tada živeli sa drugim sistemom vrednosti, sa nadom da će biti bolje i tako je i bilo. Bekimu nije bila dovoljna Evropa, on je hteo da osvoji i Ameriku, još kao student. On je sanjao da studira u Njujorku i ostvario je svoj san. Kroz ovu knjigu možete da vidite da je to moguće ako ostanete svoji. Kao u pesmi Frenka Sinatre „Moj put“, tako je i Bekim sve činio na svoj način. S druge strane, imao je i sreću, i još nešto, veliki talenat za jezike. On je imao internacionalnu karijeru, a glumiti na stranom jeziku je nešto najteže. Za film „Avanturista“, gde je igrao Porfirija Rubirozu, autentičnu ličnost, čuvenog plejboja i polo igrača, poslali su ga u London i on je za deset nedelja naučio jezik.
– Kako je izgledao vaš zajednički put?
– Prošli smo i blistave i strašne trenutke, ali ono što je konstanta, kao sidro, bila je naša ljubav. I ona je, bez ikakve patetike, ostala do kraja našeg života. A imali smo bure i oluje, potonuća i uzdignuća, na koncu ne znam neki brak koji tako dugo traje, skoro pedeset godina. Ja sam ga uvek istinski podržavala u onome što radi, jer za mene je bila radost sve ono što se njemu dešava, i s njegove strane što se meni dešava. Nešto što sam ja toliko volela kod njega je to što nikada nije pokazao ni trunku zavisti prema nekome, nikada ga nisam čula da ogovara nekoga. Bio je jako čist, što se tiče kolegijalnih odnosa on je uvek znao da pohvali. Kod njega momenat sujete ili zavisti nikada nisam osetila. Da ne govorim o odnosu prema porodici, bio je do kraja brižan, predan, spreman da pomogne.
– Bekim je bio miljenik publike, videlo se to i na večerašnjoj promociji. Osim što pruža mogućnost za ovakve susrete, u čemu se još ogleda značaj ovog Festivala?
– Ja mislim da bilo šta što ima veze sa kulturom, u ovom slučaju sa filmom, ima veliki značaj. Tu će doći ljudi ne samo iz Srbije nego iz regiona. Taj momenat povezivanja, upoznavanja, razgovora, to je užasno važno. To možda u ovom času ne izgleda tako, ali to je ona, sviđa mi se taj izraz „kasica prasica“ za budućnost. I zašto da publika ovde ne vidi neke filmove, ne čuje neke ljude. Dovoljno je ako se tu našao neki mlad čovek, gimnazijalac, kome će nešto kliknuti, kao što je Bekimu u Prizrenu kad se snimao film „Pesma sa Kumbare“. I on je gledao tamo neke glumce kako snimaju, možda je to učinilo da on poželi da bude takav glumac.
Biografija – Bekim Fehmiu
Bekim Fehmiu rođen je 1. juna 1936. u Sarajevu. Studirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu od 1956. do 1960. godine, u klasi profesora Mate Miloševića. U bivšoj Jugoslaviji ovaj glumac albanske narodnosti bio je velika zvezda 60-ih i 70-ih godina. Proslavio se u filmu „Skupljači perja“ reditelja Aleksandra – Saše Petrovića iz 1967. godine, u kojem je upečatljivo igrao ulogu lepog i strasnog ciganina Bore.
Za ulogu Halil-bega u filmu „Roj“ Miće Popovića nagrađen je na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli. Publika ga je veoma volela i kao vaspitača Žarka u „Specijalnom vaspitanju“ Gorana Markovića. Na listi njegovih bioskopskih i televizijskih uloga nalazi se 45 naslova. Često je igrao u evropskim produkcijama, naročito u Italiji, a oprobao se i u američkoj kinematogafiji. Sarađivao je sa rediteljima Dinom de Laurentisom i Džonom Hjustonom, a partneri na velikom platnu bili su mu Olivija de Hevilend, Ava Gardner, Dirk Bogart, Šarl Aznavur i druge svetske zvezde. Fehmiu se povukao iz javnog života krajem 80-ih godina.
