Proslavljeni reditelj Goran Marković otvorio je prvog dana Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije „LIFFE“ izložbu fotografija naše velike glumice Olivere Marković.
Na početku intervju nakon otvaranja, Goran Marković nam je rekao da pokušava da prikrije osećanja, zato što mu nije lako da budem objektivan i da pričam hladno, a da oko sebe gleda slike svoje majke, koja je umrla nedavno.
– I ne samo moje majke, nego jedne glumice koja je imala težak kraj života i koja je otpatila svoj odlazak sa scene, i fizički i psihički. Ja znam koliko je teško nekome ko je apsolutno vezao svoju sudbinu za profesiju kao što je gluma, da prestane s tim. Ona je jednog trenutka kad se spotakla na sceni rekla „Ne, gotovo je, neću više“. Tada je shvatila da više nije za to i onda je ostatak života koji je bio dugačak, desetak godina, provela u uspomenama. Kad gledam ove fotografije, kad vidim koliko je igrala i koliko je toga uradila, a kao što rekoh na otvaranju, ostaju filmovi, tv serije, ploče, a od pozorišta ništa ne ostaje. I ove fotografije su zapravo jedini ostatak onoga što je ona uradila u pozorištu. Ovo je samo mali deo toga, ali za neke ljude koji se sećaju ili su imali sreće da je vide, to nešto znači.
– Odrastali ste uz roditelje koji su velikani naše glumačke scene, koliko vas je to odredilo u umetničkom smislu?
Ja sam se trudio da svoj život u umetnosti odredim nezavisno, zato nikad nisam ni pomislio da budem glumac, iako sam možda i mogao, igrao sam glavnu ulogu u jednom filmu Lordana Zafranovića, koji je sada u žiriju vašeg Festivala. Ali smatrao sam da to nije moja profesija i prilično sam nezavisno od uticaja svojih roditelja gradio svoju karijeru. Međutim, kada pomislim sada, sećam se jako važnih trenutaka iz detinjstva, iz tog kruga glumačkog u kome sam kao dete rastao i mislim da je to bilo jako značajno. Kasnije mi je to jako pomoglo. Kažu da kod mene igraju dobri glumci, da ja znam da radim sa glumcima, činjenica je da ja samo imam empatiju prema njima, da sam to iz detinjstva poneo, da volim glumce i da volim da ih gledam. I onda oni, u jednoj stvari kao što je film gde ne postoji gledalište, osete da imaju reditelja koji ih voli i koji reaguje na prave stvari, onda oni imaju poverenje i igraju možda bolje nego što bi igrali sa nekim ko ih ne razume.
– Od čuvene „praške škole“ do kultnih filmova naše kinematografije, među kojima su Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Sabirni centar, Tito i ja, Urnebesna tragedija, Turneja i najnoviji Falsifikator, koji je na programu ovogodišnjeg Festivala „LIFFE“, sarađivali ste sa plejadom naših vrhunskih glumaca, među kojima su, naravno, i vaši roditelji Olivera i Rade Marković. Kako je bilo raditi sa njima i da li ste tada uspostavljali isključivo profesionalni odnos?
– Naravno, bilo bi neozbiljno da sam sa njima radio iz privatnih razloga. Na kraju, oni su bili odlični glumci. Ja sam radio sa njima zato što sam smatrao da niko drugi ne može to bolje da odigra. I oni su to znali. Bilo bi neumesno da su oni osećali da dobijaju uloge zato što su moji roditelji. Kada počne snimanje, kada počne drama, onda je jasno da se zaboravlja sve, ja zapravo u tim trenucima nikada nisam u njima video svoje roditelje, već sam video obične glumce, kojima je trebalo nešto objasniti, dodati, poslušati i promeniti njihovu sugestiju, samo umetničku, nikako drugu.
– Sa filmom „Turneja“ učestvovali ste i nagrađeni ste na prvom izdanju ovog Festivala, poznat vam je njegov koncept, kakav je po vašem mišljenju njegov značaj?
– Smatram da je ovo važan Festival, uostalom, bio sam kraće vreme savetnik ministra kulture za kinematografiju i jako sam se zalagao da ovaj Festival dobije sredstva i mislim da on opstaje zbog tih skromnih, ali redovnih sredstava i Ministarstva kulture. Mislim da je važan pre svega zbog publike, u jednoj sredini koja nije mala ali koja nema priliku da vidi centralne kulturne događaje, ili nema razvijenu filmsku mrežu, da je jako bitno u jednom trenutku da im se otvori prozor i da vide šta se sve snima, šta se sve voli, kako se misli, kakvi su trendovi u svetu itd. Jednostavno, to mnogima otvara i sopstvene vidike i daje im utisak da su u toku. I to je jako bitno i ja mislim da je ovaj leskovački Festival najviše od tih regionalnih festivala dokazao to, možda čak više i od Niša i od Vrnjačke Banje. Sećam se reakcija publike sa prvog Festivala, koje su bile perfektne, videlo se da ljudi vole film i to je neprocenjivo.
– Na samom kraju razgovora, kažite nam šta vas očekuje u bliskoj budućnosti, filmska ili pozorišna režija?
– Ja pokušavam da uradim jedam veliki film, ne bih sada o naslovu zato što je još uvek sve u povoju, ali ako to uspe biće to moja „labudova pesma“ što se kaže, naravno još uvek je rano za to, ali u pitanju je nešto jako značajno.
