Nikola Ristanovski, prvak Makedonskog nacionalnog teatra, jedan od najtraženijih glumaca srednje generacije na ex ju prostoru, protagonista filma „Balkan nije mrtav“ Aleksandra Popovskog, poklonio se sinoć publici u ime ekipe ovog ostvarenja prikazanog u zvaničnom takmičarskom programu Festivala „LIFFE“. Upitan kako bi on predstavio ovaj film, odgovorio je:
– Teško mi je da ga predstavim, jer sve manje razumem stvari, a sve više osećam. Ja mislim da je ovo jedan naivan film, ta naivnost ima veze sa iskrenošću. Iskrenost nema puno veze sa pameću, a u suštini mislim da je to jedina šansa svih nas, jer nam pamet nije donela puno sreće. I ova moja patetična izjava ima veze sa estetikom filma. Ako ovaj film ima tezu, a nema je naravno, onda je to da je krajnje vreme da se ne postavlja pitanje: sloboda ili smrt, već ljubav ili mržnja.
– Kakav je lik koji tumačite?
– Mislim da je slab. Mislim da su ljudi, u principu, slabi, a iz slabosti se prave greške. Mislim da je to teško ispraviti, ljudi postaju nesposobni za ljubav. Ovaj lik je slab, zao, u raspadu svoje moći i dešava se da intuitivno dolazi do toga da je život apsolutno besmislen kad se stvari uzimaju na silu. Poenta je u davanju. Moj lik je kreten, ali od takvih likova može ponekad nešto dragoceno da se izvuče.
– Lepo je da leskovačka publika ima priliku da vas vidi ponovo nekoliko godina posle gostovanja sa čuvenom predstavom Narodnog pozorišta u Beogradu „Derviš i smrt“ Meše Selimovića u režiji Egona Savina, koji je rekao da ste vi stvoreni za ulogu Ahmeda Nurudina. Verujem da vam ovakve reči takvog vrsnog reditelja znače?
– Naravno, Egon uvek izgovori nešto što ja posle ne mogu da opravdam.
– U ovom slučaju jeste, mišljenja publike i kritike su nepodeljena, a tu su i nagrade, među kojima i godišnja nagrada matične kuće na čijoj sceni se izvodi „Raša Plaović“.
– Slažem se, to je predstava koja još uvek živi. Ja se sećam gostovanja u Leskovcu vrlo opipljivo, sećam se svakog trenutka. A specifiku svakog grada, publike, prepoznajem, osećam u vazduhu, to je možda najdragocenije kod te predstave da je neverovatno kako ostanu vrlo slikovita osećanja te jedne noći kad se ta predstava igra. To je neobjašnjivo. I što se ove priče dešavaju južnije, to su jasnije. Ja stalno ponavljam da pričam svoje priče u mom podneblju, mentalitetu. Ponavljam toliko često da ponekad pomislim da li sam iskren, ali okolnosti to potvrđuju. Stalno pričam da čovek treba da priča tamo gde je u stanju da ispriča vic ili podeli anegdotu sa ljudima. U tom smislu sećam se gostovanja u Leskovcu, a sećam se i prikazivanja filma sinoć, bez obzira koliko je ljudi bilo, ko je bio i iz kojih razloga je gledao film. Ja moram da priznam da sam se vrlo prijatno osećao sa ovim filmom u Leskovcu. I to je meni najdragocenije. Naravno, postoje festivali ovakvi-onakvi, ali vrlo često se nađemo na festivalima gde se osećamo kao pogrešno nasađeni. U Leskovcu nije tako i to je meni puna kapa.
– Nama je to zadovoljstvo. Kakav je po vašem mišljenju značaj ovog Festivala?
– Ja vidim da je to nepretenciozan festival i za mene je to dovoljan argument.
