Film „Krugovi“ Srdana Golubovića, ovenčan mnogim prestižnim nagradama i priznanjima iz zemlje i inostranstva, prikazan je sinoć u okviru zvaničnog takmičarskog programa 6. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije „LIFFE“.
Leskovačka publika pozdravila je poznatog reditelja nakon projekcije filma. Tom prilikom napravili smo intervju sa njim.
– Gospodine Goluboviću, vaš film je od svetske premijere početkom godine na Sandens festivalu imao meteorski uspeh na domaćim i stranim smotrama, gde god ste se pojavili osvojili ste pregršt nagrada, za najbolji film, najbolju režiju, najbolju fotografiju, najbolji scenario, glumačke nagrade, nagrade publike, bilo je tu svega, pokrivene su sve kategorije, bilans na današnji dan je 22 nagrade.
– Ja nisam brojio.
– Biće toga još, verujem, ima još festivala. Kako je nastao ovaj film?
– Pre pet godina sam ja, kada smo promovisali moj prethodni film „Klopka“, sedeli smo na jednoj terasi u Nemačkoj i onda je moja producentkinja i supruga pročitala na internet portalu tu priču o Srđanu Aleksiću, Srbinu iz Trebinja, koji je spasao komšiju i prijatelja muslimana i izgubio život od svojih sunarodnika. Onda sam ja shvatio da je to priča koja me užasno intrigira i da je to nešto o čemu bih ja voleo da napravim film. Znao sam da ne želim da pravim ratni film iz nekoliko razloga. Prvi je bio taj da ja nemam ratno iskustvo, nisam bio u ratu i o tome ne znam ništa. S druge strane, smatrao sam da je rat gotov i da se leče te rane, ali da će se posledice tog strašnog rata osećati još strašno dugo. Znao sam da, u stvari, želim da pravim film o posledicama jednog čina iz rata. I sa treće strane, u tom jednom krvavom ratu su se događale strašne stvari i da bih ja voleo da napravim nešto o nečemu humanom, lepom i ljudskom, što se desilo u tom istom ratu. Onda smo krenuli da razmišljamo kako to da napravimo i došli do te jednostavne strukture da se bavimo posledicama. U stvari se bavimo ljudima koji su svedoci, žrtve ili sudionici tog događaja, i kako se taj događaj, u stvari, reflektovao na njihove živote, da li su oni u stanju da mnogo godina kasnije izađu iz senke tog događaja koji je obeležio njihov život. I onda smo prirodno došli i do tog naslova „Krugovi“ kao jedne simbolike za ljude koji pokušavaju da izađu iz kruga događaja iz prošlosti, pokušavaju da započnu neki novi život, ali novi život koji je obasjan snagom i lepotom tog dela Srđana Aleksića.
– Kakve su reakcije publike, vi ste bili na svetskim festivalima, da li publika jednako reaguje?
– Pa, vrlo slično. Mogu da kažem da publika na prostoru bivše Jugoslavije i prostoru Balkana čita film sa mnogo više razumevanja i emocija, jer je to film koji se nas tiče. I to je nešto što nas muči, i to je naša lična priča, tako da je najbolje reagovala publika u Beogradu i Sarajevu. To je nešto što sam ja, moram da kažem, i očekivao. Jako dobro reaguje publika i u Hrvatskoj, i u Bugarskoj, u nekom prostoru Makedonije, koji je, u stvari, naš kulturni prostor. Sa druge strane, ono što je meni jako drago, publika na različitim kontinentima razume film jako dobro, kao što je bilo u Americi, kao što je bilo u Aziji, na raznim mestima, pre svega na Sandens festivalu gde sam ja bio, zato što sam se ja trudio da napravim jednu univerzalnu priču, univerzalnu emociju, i da publika koja o nama ne zna ništa to može da razume. Tako da oni to gledaju na jedan drugačiji način, bez nekog ličnog upliva u sve to, ali prepoznaju jednu ljudsku i suštinsku emociju koju taj film pokušava da prenese univerzalnim jezikom, koji mislim da je blizak svima.
– Koje vam je od prestižnih priznanja filmu posebno značajno?
– Pa, ne znam. To je teško pitanje. Nagrada u Sandensu je najvažnija, ona je filmu dala vetar u leđa, lansirala ga je. Nagrada u Berlinu je jako važna. Moram da kažem, za mene je najvažnija nagrada publike u Sarajevu, zato što je od 3.000 ljudi koji su gledali film, zato što je nagrada publike iz srca, i zato što je od publike koja zna šta je rat, i zna šta je preživela, i zna sa koje pozicije ona posmatra tu jednu priču o pomirenju.
– Pretpostavljam da su i ocene kritike, takođe, značajne, a one govore da je ovaj film u rangu evropske kinematografije.
– Pa, hvala vam. Činjenica je da „Krugovi“ ove godine jesu u krugu najznačajnijih filmova i to je za mene veliko priznanje. Mislim da „Krugovi“ na najbolji način reprezentuju srpsku kinematografiju. Srpska kinematografija je mala i nema veliki uticaj u nekim evropskim okvirima. Međutim, jeste nešto na šta svi obraćaju pažnju. Kad pogledate od „Običnih ljudi“, preko „Tilve roš“, „Belog, belog sveta“, to je jedna fluentna i vrlo raznolika kinematografija, koja ima svoju snagu.
– Šta još očekuje „Krugove“?
– Sada nas očekuje polako ulazak u bioskope širom sveta i taj festivalski krug se lagano završava negde do kraja godine, taj prvi krug festivala, festivali koji dolaze posle toga su manje važni. Međutim, to u šta sad „Krugovi“ ulaze je distribucija u raznim zemljama sveta i evo ja baš prekosutra idem na premijeru filma u Mađarsku. Ali premijera će biti uskoro i u Americi, u Nemačkoj za Uskrs sledeće godine, taj proces traje, biće premijera filma u jedno dvadesetak zemalja.
– Kakav bioskopski život filma očekujete ovde kod nas, nezavisno od festivala?
– Ne očekujem sad neki veliki bioskopski život, mislim da je bioskopska mreža kod nas prilično devastirana i da nema mnogo prostora gde filmovi mogu da se prikazuju, ali očekujem da će ljudi koji ovde gledaju da vole film.
– Ono što svi očekujemo, svakako, to je sledeća dodela Oskara, jer je film nominovam u kategoriji za vanenglesko govorno područje. Kakve su nam šanse, s obzirom na to da tu vrednost filma nije presudna?
– Znate kako, nemamo prevelike šanse, to svi znamo, ali nećemo da ne verujemo, zato što to nije u sportskom duhu. Treba da verujemo i da se nadamo da imamo neku šansu. S druge strane, „Krugovi“ će sigurno dobro reprezentovati srpsku kinematografiju u Holivudu. Imamo puno razloga da verujemo, da li će nešto više od toga da bude, da li će da uđe u uži izbor od devet, ili pet filmova, to bi bio veliki uspeh i velika senzacija, videćemo, to zavisi od mnogo stvari i filmskih i nefilmskih. Nisu samo nefilmske to što utiče, već i činjenica da se u svetu snima stvarno puno dobrih filma. Ja imam priliku da putujem po festivalima, gledam i znam, snimaju se jako dobri filmovi. Mi imamo pravo da se nadamo, zato što mislim da imamo dobar film.
– Šta vas očekuje posle „Krugova“? Imam nekoliko priča, ali još uvek se nisam opredelio.
– Imaćete čime da se bavite do sledećeg filma, umetnički ste direktor Festivala autorskog filma u Beogradu, koji je imao više od petnaest izdanja i koji je visoko kotiran, šta će se dešavati na ovogodišnjem Festivalu?
– Ove godine ćemo imati jako dobar program i ono što je ove godine drugačije u odnosu na prethodne, imaćemo jako puno gostiju iz cele Evrope, ne mogu još da govorim o imenima, ali biće gostiju sa filmovima u konkurenciji. To je prošle godine bilo teško zbog finansija, međutim ja sam sada, putujući po festivalima, uspeo da napravim neku vrstu privatnog kontakta sa ljudima i da ih na taj način pozovem, tako da mislim da ćemo ove godine imati zanimljiv festival, bolji nego prošli, ne po filmovima, nego po dešavanjima.
– Kako ocenjujete našu kinematografiju danas i aktuelnu produkciju?
– Dosta dobro s obzirom na okolnosti u kojima se filmovi prave, mislim da je srpska kinematografija vrlo žilava i vrlo živa, i da je, ono što je najvažnije, vrlo raznolika. Mislim da reditelji ne preslikavaju jedni druge, imaju neke svoje autorske svetove, od Olega Novkovića, preko Srđana Dragojevića, Nikole Ležajića, do recimo mene, Maje Miloš. Za razlliku od nekih drugih kinematografija koje su uspešnije od nas, a imaju ponavljanja, kod nas toga nema previše.
– Imate li glumačke miljenike? Sudeći po tome da su glumili i u vašim prethodnim filmovima, rekla bih da su to Glogovac i Vuk Kostić.
– Pa, sami ste rekli, da, jeste. S Vukom sam ja odrastao, prvi film je bio neka naša matura, ili diplomski neki, ili ulazak u svet profesionalaca, tako da smo stvorili veliku bliskost i prijateljstvo. A Nebojša je glumac s kojim sam se ja kasnije sreo i radio „Klopku“, sada „Krugove“ i s njim se zaista dobro razumem, njih dvojica jesu moji najdraži glumci.
– Kako ocenjujete značaj ovog Festivala?
– Ja mislim da je ovaj festival jako značajan, bile su razne polemike na temu da li je Srbiji potrebno ovoliko festivala, ja mislim da je potrebno, zato što su oni važni za gradove u kojima se dešavaju. Mislim da je Leskovac, kao i neki drugi gradovi, da su željni kulturnih događaja i da ovaj Festival na najbolji način odgovara toj potrebi. To je već dovoljno da taj Festival postoji. S druge strane, mislim da je Leskovac grad koji ima tradiciju i da je šteta što je na jednoj periferiji događaja, tako da je ovaj Festival mali pokušaj da se ta nepravda ispravi. Tako da, ako neki grad zaslužuje festival, to je Leskovac, to je svakako Niš, zato što mislim da su to gradovi puni života, koji mogu svojom energijom da vrate autorima i da imaju publiku. Želeo bih da ovaj Festival postane veći i da ima mnogo više kulturnih zbivanja ovde. Mislim da ovaj grad i ljudi koji u njemu žive to zaslužuju.
