У Холу на спрату Лесковачког културног центра, 27. јула, са почетком у 19 часова, биће одржан јавни разговор „Стање ствари: уметност, друштво и аутор у њему“, у коме ће учествовати уметник Урош Ђурић и историчар уметности, критичар и кустос Стеван Вуковић.
Овај програм је конципиран као отворен дијалог о уметничком раду Уроша Ђурића, његовом приступу стваралачкој пракси и промишљању позиције аутора у савременом друштву. Разговор са уметником водиће кустос и теоретичар уметности Стеван Вуковић, који у континуитету прати, анализира и контекстуализује Ђурићев рад још од објављивања „Манифеста аутономизма“ почетком деведесетих година.
Урош Ђурић спада међу оне ретке личности српске културе које успевају да буду истовремено веома локално укорењене и међународно препознатљиве. Још од ране младости активан у круговима алтернативне културе, бивши бубњар Урбане Гериле, студент историје уметности и сликарства, повемени ди-џеј у легендарном клубу Академија, глумац, радио-водитељ на Б92, постао је временом и један од оснивача Независне уметничке асоције Ремонт и један од кључних актера уједно и крајње официјелне (на пример, као члан Управног одбора Музеја савремене уметности у Београду), као и независне уметничке сцене деведесетих. Ђурић је пре свега уметник који никада није дозволио да га јавна слика прогута, нити да га било који оквир у коме је деловао дефинише. Док га многи познају са телевизијских екрана, из филмова или као харизматичног саговорника у подкастима, права снага његовог рада лежи у упорном испитивању граница између личног, медијског и друштвеног.
Ђурићева уметничка биографија почиње у турбулентним годинама распада Југославије, али корени сежу још дубље – у панк и постпанк генерацију осамдесетих. Као бубњар Урбане Гериле, он је из прве руке усвојио „уради сам“ принцип, који почива на идеје да не чекаш дозволу институција, било какав јавни позив или конкурс, већ да сам ствараш простор, публику и контекст. Тај панкерски став – самосталност, одбијање компромиса са мејнстримом, директна акција и стварање паралелних мрежа – постао је темељ његовог целокупног уметничког приступа. Па ипак, његов рани антинституционални став прерастао је касније у својеврсни инфраструктурални активизам, то јест веома активан и посвећен рад на стварању различитих платформи за продукцију и промоцију савремене визуелне уметности у јавном, независном, па и у приватном сектору.
У фокусу овог разговора биће кључни нодуси Ђурићевог вишедеценијског уметничког истраживања, продукције и излагања и јавног деловања:
- Аутономизам и „лични принцип“: Како је у условима друштвене кризе деведесетих настала стратегија активног ескапизма, у којој је аутопортрет постао полазна тачка у грађењу паралелне, аутономне реалности.
- Избегавање „натуралистичке грешке“: На који начин Ђурићева фигурална представа надилази пуку биографију и микро-историју емпиричног аутора, претварајући сопствени лик у концептуални инструмент за деконструкцију визуелног језика савремене културе.
- Пројекат о популизму: Како се кроз серијале као што су „Дечаци из краја“ (Хометоwн Боyс) или радови са медијски познатим личностима, преплићу елита и масовна култура, спорт, естетика медија и поткултуре, те на који начин уметник преузима улогу „синтетичког интелектуалца“ у савременом друштву?
- Личне и колективне архиве: Од позивања на историјске авангарде (попут руског експеримента и Казимира Маљевича) до поткултурне сцене СКЦ-а, панк и новоталсног наслеђа, коа и редефинисања формата саме изложбе као медија уметничког рада.
Разговор у Лесковцу пружиће публици прилику да из прве руке, кроз дијалог уметника и кустоса које повезује вишедеценијска пракса заједничког деловања, зађе иза медијске површине Ђурићевог лика и сагледа сложене концептуалне, стратегијске и сликарске поступке који чине срж његовог рада.
Његови радови нашли су пут до важних међународних изложби и колекција (Албертина и Лудвиг у Бечу и др.), али Ђурић никада није постао „извозни производ“. Напротив – његова пракса је увек била коментар онога што се дешава овде: медијска конструкција стварности, борба за аутономију у времену када институције и тржиште диктирају правила.
За публику у Лесковцу овај сусрет има посебну тежину. У време када Лесковац носи титулу Националне престонице културе Србије, а Ликовна колонија Власина наставља традицију уметничког окупљања ван центра, Ђурићева прича показује да се релевантна уметност може стварати било где где се створи критична маса аутора који не желе да буду пуки потрошачи културне понуде, него активни учесници стварања живе културне сцене, те да се на основу тога може градити мрежа аутора и контекст њиховог рада у култури, упркос свим ограничењима. Његов „уради сам“ приступ, надограђен уметничким образовањем и активном излагачком праксом у локалном, као и у међународном контексту може бити подстицај многим младим уметницима из региона.
Позивамо вас – истинске поклонике уметности, уметнике, студенте Факултета за уметност и дизајн и других факултета у Лесковцу, грађане и све заинтересоване – да дођете и учествујете, дебатујете о томе зашто је савремена ликовна уметност у нашем друштву важна и релеванта, и зашто ликовне уметнике треба једнако да славимо као успешне спортисте, глумце или музичаре. Неће бити класичног предавања, већ само представљања Ђурићевог рада и отвореног разговора у коме ће свако моћи да постави питање, па и да пружи контрааргумент на све што је речено.
Урош Ђурић је због вас у Лесковцу. Не пропустите прилику да чујете уживо његову причу, и да ступите у непосредан разговор са њим.
