Осми самит фотографа екс Југославије окупио је од 11. до 14. октобра више од 50 еминентних аутора из земље и региона. Први пут ове године учествовала су и два фотографа из Бугарске, чиме је направљен помак ка прерастању манифестације у балканску смотру.
Окосницу програма чиниле су изложбе, две колективне, међународне, прошлогодишњих и овогодишњих учесника, као и самостална „Сенке трајања“ Жељка Синобада, познатог београдског фотографа, члана УЛУПУДС-а, уредника фотографије у Илустрованој политици.
Изложбу је отворио Томислав Петернек, доајен југословенске и српске новинске фотографије, који је осамдесетих година прошлог века у оквиру Југословенског института за новинарство едуковао више од 300 фоторепортера, од којих су многи данас значајна имена и у иностранству. „Већ у другој генерацији *82. појављује се Жељко Синобад који је заиста од почетка показивао таленат за фотографију. Једноставно, његове фотографије нису биле само документ, његове фотографије су имале сва обележја ликовности. И зато је мени Жељкова фотографија драга. Новинску фотографију треба читати. Нјегове фотографије немојте само погледати, него се враћајте поново. Поново их гледајте, увек ћете наћи неки нови детаљ. И увек ћете осетити неке речи које вам је он изговорио кроз те фотографије. Пред Жељком је још много изложби, али ово што је до сада урадио је велика ствар и то треба поштовати“, закључио је Петернек.
Овогодишњи добитник награде „Томин шешир“ је Радоје Елез, председник УО Фото-кино клуба Требиње, члан УО Асоцијације за уметничку фотографију Босне и Херцеговине, сниматељ дописништва Радио-телевизије Републике Српске у Требињу. Ово престижно признање, названо тако по Томиславу Петернеку, које додељује Фото клуб „Лесковац“ за допринос развоју фотографије и међународне сарадње, лауреату је уручио градоначелник Лесковца Горан Цветановић. У оквиру обележавања Дана града, ВИИИ Самит фотографа екс Југославије отворила је Наталија Цакић из кабинета градоначелника Лесковца.
Током тродневне манифестације представљена је фото монографија „Душа Србије – Шумадија и Поморавље“ Зорана Петровића и Предрага Цилета Михајловића, за коју је текст написао Миодраг Стојиловић. Ово репрезентативно дело, објављено у издању Друштва историчара Шумадије, представили су аутори и уредник Мирко Демић.
Фотографи из земаља некадашње Југославије снимали су знаменитости Лесковца и природне лепоте Старе планине. Самит фотографа бивше Југославије, који ужива све већи углед у региону, организује Фото клуб „Лесковац“ у сарадњи са Лесковачким културним центром, под покровитељством локалне самоуправе.
Ивана Ристић
ИНТЕРВЈУ: Винко Шебрек
Винко Шебрек, почасни председник Фото клуба Загреб и потпредседник Загребачког фото-кино савеза, редовни је учесник Самита фотографа екс Југославије од првог издања и наглашава да је ужитак доћи овде.
– Како оцењујете овогодишњи самит?
– Импресивно! Одлично због тога што сретнем драге људе и упознам нове. Ја волим људе и желим ступити с њима у комуникацију. Разговарамо о свему, не само о фотографији. Мислим да овде међу организаторима и учесницима нема никог ко би нарушио синергију између нас. Овде се све слило и људи траже додирне тачке и нешто ново.
– Шта је на вас оставило најјачи утисак?
– Изложбе. Мени су све три изложбе оставиле јак утисак, пре свега јер су у тренду, јер фотографија живи са временом, она је сведок времена, али сведок је и уметности и креативности и свега што се ствара у свету. Сматрам да смо ми на том трагу, да следимо уже националне, регионалне и светске оквире, тако да су све три изложбе феноменалне.
На мене је посебан утисак оставила не само изложба Жељка Синобада, него и он као човек, као аутор, као фотограф кога ја знам одавно, иако га лично нисам познавао. Сада сам имао прилику да разговарам дуже с њим. Пошто сам се бавио репортерском фотографијом и новинарством, причали смо како су настале те фотографије. За њега сматрам да је велики професионалац. Друго што бих још нагласио је да је велики човек, јер прилази сваком догађају и објекту с дужним поштовањем, да га не повреди. Свидело ми се код његовог представљања и то што је рекао за једну фотографију да је ту погрешио јер није предвидео шта ће се догодити, а ми фоторепортери то морамо предвидети или очекивати. Једино кад идете по задатку, онда је то друго, али он је увек био сам свој и, ако могу рећи, слободан. Свидела ми се и професионалност његове презентације. Ја сам гледао изложбу, нисам се могао зауставити, па кад су долазиле колеге учесници рекли смо да идемо изабрати фаворита, из ова три подручја, нека буде то општи живот какав је, онда портрет, а онда и та кризна ситуација, јер фоторепортер се нађе на свим тим местима. И јако је добро да имамо различитости у перцепцији и за исказивање, а има и јако много сличности, па се онда човек зачуди како је то могуће. Значи слика те привуче. Слика тражи тебе и ти се враћаш њој. То смо и разговарали са Жељком, наравно да је он био са таквим приступом почашћен, јер аутор не ради за себе да то заврши у ладици, него показујке свету, јер се он изражава сликом. А Жељко се касније изражавао и речима. За мене је то био један посебан доживљај. Могу се похвалити, моја жена није фотограф, мада ме прати стално, и рекла је на крају кад је Жељко завршио презентацију, односно представљање своје изложбе, да је остала само због њега и његових фотографија. Данас је свет слика, то је прва комуникација, прво што видите кад отворите новине или књигу, прво гледате слику која говори више од хиљаду речи, такве су и Жељкове фотографије.
– Колико је за вас било инспиративно снимање на Старој планини?
– Ја сам сваштар, имам нека своја тежишта, то су пре свега људи, волим лајф фотографију, то ми је првенствено, на другом месту је архитектура, па онда природа, пејзажи. Али то зависи од тренутка. Излет на Стару планину мене је одушевио. Не само оно што смо сликали и доживели, тада смо сваки сам са собом, размишљамо како ћемо то ставити у кадар и да буде што мање обраде у фотошопу накнадно. Али, ја увек стављам на прво место дружење. Поновио бих оно што сам рекао и ранијих година, то нико не би могао организовати као што ви радите. Бар не у Словенији и Хрватској, које најбоље познајем, то су моје земље. Не говорим то у смислу организације, мислим на ово гостопримство, тако брижно око свих нас, са дозом симпатије, то се не може описати. То не може ниједан фото сафари или радионица да пружи. То је могуће само овде. Зато превалимо хиљаду километара да би дошли код вас. Захваљујем свима вама на свему што сте нам пружили, од фантастичног отварања до краја. Захваљујем и граду Лесковцу, јер то је велики подухват. То је храброст. То треба рећи, то је све за велику похвалу, јер то зближава људе и доприноси развоју фотографије.
Разговор водила: Ивана Ристић
ИНТЕРВЈУ: Боро Рудић
Боро Рудић, председник Фото савеза Македоније, истиче да долази у Лесковац од првог Самита фотографа екс Југославије и да се радује сваком новом сусрету.
– Како оцењујете ВИИИ Самит фотографа екс Југославије?
– Чињеница је да се то полако стандардизира. Кад имате догађаје овог типа које радите из године у годину, нормално је да је сваки наредни бољи. То се и очекује. Организација постаје рутина. Проблем организаторима је само где да нас одведу на снимање, јер су се у Лесковцу већ потрошили мотиви. Такође, чињеница је да ми долазимо, углавном, због друштва. Велики део фотографа долази и да снима, међу њима сам и ја, али суштина овог самита је да то буде место где ћемо ми фотографи бивше Југославије да се окупимо и видимо бар једном годишње. Да се сретнемо са онима које смо знали раније и са онима које смо упознали на самиту. Гледам, почели сте да доводите и фоторепортере, људе који се баве другачијом фотографијом, који су прошли сито и решето, који су снимали и тамо где ми обични фотографи, да тако кажем, не идемо. Нјихово искуство и начин рада су занимљиви за све нас. Имали сте и промоцију квалитетне фото монографије, такви пројекти су ретки на овим просторима.
– Како оцењујете изложбе?
– Одличне су. Прво бих рекао за изложбу Жељка Синобада, он је супер фотограф. Мени се та изложба много допала, одлична је. Посебно ми се допало што то није само класична фоторепортерска изложба, што обично очекујеш да се регистрира догађај, то је суштина репортерске фотографије. Међутим, код њега има доста елемената креативне естетике, зато ми се посебно допало што то може ређе да се види.
– Како изгледа овогодишњи самит у односу на претходне?
– Први пут су ту и два фотографа из Бугарске, значи да се самит шири и на друге балканске земље. Иначе, ја лично знам и доста контактирам са бугарским ауторима, поготово са Бугарском фотографском академијом, што је њихов национални фото савез, чланица су ФИАП-а. Ми смо имали изложбу Савремена бугарска фотографија на Фотомедији у Скопљу. Познајем једног од учесника Јулија Јулијева, и он је члан Фотографске академије и организатор манифестације Пленар.
– Какви су вам утисци са Старе планине?
– Ја сам се радовао када сам чуо да је фото сафари на Старој планини. Пролазио сам поред ње када сам ишао на жирирање у Бору и Зајечару. Посебно сам се обрадовао јер волим сиреве и качкаваљ, а знам да су људи у овом крају, пре свега у Пироту, изванредни мајстори. Гледао сам фантастичне фотографије Бабиног зуба и баш сам хтео да доживим Стару планину и могу да кажем да је фантастична.
Разговор водила: Ивана Ристић
ИНТЕРВЈУ: Радоје Елез
Радоја Елеза, председника УО Фото-кино клуба Требиње, члана УО Асоцијације за уметничку фотографију Босне и Херцеговине, овогодишњег добитника награде „Томин шешир“ на почетку разговора питамо шта му значи ово признање.
– Мени то признање заиста пуно значи, нема веће части него добити „Томин шешир“, нешто што је печат барда фотографије на овим просторима.
– Какви су утисци са овогодишњег самита?
– Ја сам ту од почетка и сваке године се видело нешто ново. Кад се сетим првог самита и упоредим са овим сад, број учесника је већи из године у годину, то је показатељ да су људи препознали да је то изванредна манифестација фотографа у региону. Сви овде радо долазе и сви пренесу утиске другима, тако да се то увећава.
– Како самит напредује, како се развија?
– Петернек је раније покренуо иницијативу, коју смо сви подржали, да ово прерасте у балканску причу. Ја сам се потрудио да анимирам фотографе из Бугарске да дођу и мислим да су први пут на оваквој манифестацији, где има толико фотографа, толико изванредних изложби и добрих садржаја. Мислим да ће они то пренети својим колегама у Бугарској и надам се да ће та прича наставити да се развија, да неће стати на овоме и да ће да постане један препознатљив фотографски догађај на Балкану. Иначе, бугарски фотографи су чланови њихове Фотографске академије. Јулије Јулијев је организатор фото колоније Пленер. Ја сам учествовао на тој колонији овог лета. Они окупе десет фотографа и последњег дана поставе изложбу принтаних радова насталих на тој колонији. Ја се надам, ако се стекну услови, можда ће и самит једног дана направити нешто слично. Такође, надам се да ће неки од ових учесника бити гости на њиховој колонији следеће године. То и јесте циљ самита, да се људи умрежавају и мислим да то иде добрим током.
– Како оцењујете изложбе на овогодишњем самиту?
– Изложба Жељка Синобада је изванредна. Он је касније у презентацији својих радова образложио и испричао причу где је он то створио, како је створио и зашто је баш тако поређао фотографије. Сад кад сам то чуо схватио сам да је то једна прича окачена на зиду. А фотографије су заиста изванредне.
Одличне су и две колективне изложбе. Посебно су ми се допали велики формати испред Културног центра, зато што не треба чекати да публика дође у неку галерију, него треба да излазимо међу публику, да фотографије примете и они који нису имали намеру да их виде. Ја сам стајао тамо и гледао сам како се људи понашају. Ту је јако пуно људи прошло и гледало те фотографије. Гледао сам људе који прелазе улицу да би их видели. То су били људи свих старосних доби. Посебно ме радује да је било пуно младих, можда ће неко од њих одлучити да дође у Фото клуб „Лесковац“ и постане њихов члан.
Разговор водила: Ивана Ристић
ИНТЕРВЈУ: Миха Кацафура
Миха Кацафура, потпредседник Фото клуба Марибор, шести пут заредом учествује на Самиту фотографа екс Југославије у Лесковцу.
– Шта вама значи учешће на овом самиту?
– Оно што је мени најпре пало у очи то су сви ови људи са којима можеш после једног минута да разговараш као да сте пријатељи већ десет година. Свима нам је додирна тачка фотографија и дружење. То нас спаја у велику фамилију која није само овде у Србији, него и на другој страни бивше Југославије, у Словенији.
– Како оцењујете изложбе приређене на самиту?
– Ја могу рећи да је колекција Жељка Синобада врхунска. Тамо има чак једна фотографија за коју бих рекао да бих је радо имао у мом стану. То је фотографија на којој се виде само ноге, штапови, а један је чак без ногу. Ту се види сва бесмисленост савременог света и то је баш она порука коју ми фотографи треба да пошаљемо целом свету. Ушли смо у електронско доба где је човек изгубио душу, почео је егоизам и више нема оног да радимо „сви за једног, један за све“. То је губитак који је дошао са електронским апаратима, са свим тим средствима која убијају друштво. А ми треба да будемо заједно, треба да се љубимо, а не да ратујемо. Како год било, у сваком случају ми смо сви људска бића, волимо лепо, волимо добро. Свима треба пожелети најбоље, мислим да је то оно што је најбитније. И не само овде на самиту, него свуда.
– Колико је за вас било инспиративно снимање на Старој планини?
– Ми Словенци долазимо из земље која је позната по планинама. Ја сам рођен у планинама. Али те планине су сасвим другачије. Ово је потпуно нови утисак. Није то оно што се види код нас у Словенији. Тамо је само камен и гора. Ове планине су на мене оставиле јак утисак. А са друге стране, у овим селима има толико мотива да човек не може да верује. Свакако, кад долазе странци они гледају другим очима, то је нормално. Кад ви дођете у Словенију исто тако гледате другим очима. Оно што је нама неприметно ви уочите и осећате јаче него ми. Нама је интересантно да видимо ове грађевине, како се ради… А мени лично најинтересантније је било што сам за ова два дана на Старој планини видео бар десетак камиона ТАМ који су се некад производили у Марибору у фабрици у којој ја радим. Тих камиона код нас више нема, а овде не само да могу да се виде, него још раде, још се возе. Мени је то било носталгично.
– Редовни сте учесник самита, да ли је очигледан његов напредак?
– Ни за један самит не могу рећи да је био лош. Можда није било довољно едукативног садржаја, али кроз разговоре са учесницима можете да стекнете пуно новог искуства јер ту има људи који су у самом врху у области фотографије на простору некадашње Југославије. Ти разговори су на високом нивоу, а од сваког учесника може се нешто научити. Нису то само разговори проистекли из програма, него свакодневни разговори у колима, у шетњи… Има ту много едукативних момената. Имам утисак да људи који овде долазе то и желе, да размењују искуства. И то је важан део самита.
Разговор водила: Ивана Ристић
ИНТЕРВЈУ: Хрвоје Маховић
Хрвоје Маховић, председник Фото клуба Загреб, истиче да је овогодишња манифестација јако успешна.
– Утисци су јако добри, баш сам задовољан. Било је јако лепо дружење, пуно тога смо видели.
– Како оцењујете програм самита?
– Групне изложбе ми се јако свиђају, има јако добрих радова. А изложба Жељка Синобада ме је одушевила врхунским фотографијама, исто и презентација где смо чули и причу о томе како су те фотографије настале, што је заокружило целу ту причу.
– Како вам се допала Стара планина, да ли је била изазов за фотографисање?
– Стара планина је дефинитивно била изазов за снимање. Ми смо се мало одвојили од групе, нисмо ишли по планини, стајали смо путем на сваком згодном месту и фотографисали. Свратили смо у неколико села, тако да смо ухватили мало другачију страну и попричали са људима. Били су јако љубазни, нудили су нам ракију, било је стварно занимљиво. Радо ћу доћи поново.
Разговор водила: Ивана Ристић
ИНТЕРВЈУ: Глигор Максимовски
Глигор Максимовски, члан Фото-кино клуба „Козјак“ у Куманову, наглашава да не пропушта Самит фотографа екс Југославије у Лесковцу због квалитетних садржаја и дружења.
– Како оцењујете овогодишњи самит?
– Утисци су феноменални, мени је част и задовољство што сам овде. Допада ми се што долазимо у места која су нама мање позната. Први пут гледам и откривам нове делове Србије који не могу да се нађу тако лако на мапи, нису туристички познати. Стара планина је атрактивна за фотографисање, природа је феноменална, одушевљен сам погледом са врха Бабин зуб, код видиковца и ресторана „Плажа“. То ми је оставило јак утисак. Такође и шетња по Лесковцу. На пијаци ми је било феноменално зато што сам успео да фотографишем много добрих, занимљивих људи.
– Како оцењујете садржаје на самиту?
– Колективне изложбе су из године у годину све боље. А за изложбу Жељка Синобада могу да кажем да је феноменална, искрено то је врх. За ту изложбу само похвале. Ја бих хтео да видим и већи његов опус. Био сам и на презентацији, свидела ми се његова прича зато што није причао о рату, а преко рата је показао његов живот, а видели смо и другу страну медаље нашег живота.
Разговор водила: Ивана Ристић
ИНТЕРВЈУ: Самир Захировић
Самир Захировић, члан Фото-кино клуба Тузла и Асоцијације за уметничку фотографију Босне и Херцеговине је трећи пут на самиту.
– Како вам се допао овогодишњи самит?
– Ја долазим трећи пут узастопно и сваки пут је другачије. Један део екипе је исти, а долазе и нови људи. Увек снимамо друге локације, неке су више занимљиве, неке мање, али то зависи од тога шта ко преферира да фотографише. Стара планина је сјајна, али што се мене тиче можете да нас оставите у Локошници и не треба нигде више да нас водите. Допала ми се и Ступница где смо били пре три године. Ја више волим такве ствари.
– Како оцењујете изложбе на самиту?
– Ове наше колективне изложбе су добре, али да не хвалимо себе. Мени се свиђа оно постављање напољу испред Културног центра. И ми ћемо то покушати у Тузли да направимо на улици, на великим церадама, врло је ефектно. То ми се свиђа јер је битно кад се нешто изложи да то види што више људи. А не само, као што се дечава, отвори се изложба, одсвира се музика, послужи закуска и закључа се простор.
А изложба Жељка Синобада је сјајна, то је мала школа фотографије, права репортерска фотографија, има свега, и „стреет“ и све остало. Перфектно је урађена, мислим да је то стара школа и да човек зна свој посао.
Разговор водила: Ивана Ристић
ff-font-awesome4 icon-angle-leftff-font-awesome4 icon-angle-right
