Leskovac je naš filmski Hjuston
Reditelj Hrvoje Hribar, osnivač i nekadašnji direktor Hrvatskog audio vizeulenog centra (HAVC), član je novog Umetničkog saveta Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije. Kao autor koji vrlo dobro poznaje prilike u kinematografiji regiona i Evrope on će svojim znanjem doprineti unapređenju LIFFE, što već i čini u Leskovcu.
Na kojoj stepenici je LIFFE sada?
LIFFE je tamo gde smo svi mi koji se bavimo filmom i srodnim delatnostima, na području koji se zove Evropa a posebno region. LIFFE radi svoj posao a to je da okuplja ljude i pruža pregled postjugoslovenskog filma što je vrlo dragoceno. To je istina a ona nije uvek slatka, ponekad je bolna, ponekad gorka. Kako odmiču festivalski dani tako se boja te istine i njen ukus menjaju. I uvek se dogodi nešto što vrati veru i posluži svima. U Leskovcu i na festivalu je vrlo prijatno. Godinama unazad hteo sam da dođem, ali me je uvek nešto omelo.
Čemu LIFFE treba da teži?
Festival treba da bude a ne da teži. Koncept je jasan. Ono što sam video, poznajući sada Leskovački kulturni centar i Narodno pozorište, a da ne rasipam komplimente, festival izgleda kao mesto na kojem se događa kultura, u kojem rade ljudi koji znaju svoj posao. Ovde narod voli kulturu i film i to treba negovati.
Kao član Umetničkog saveta LIFFE-a na čemu ćete insistirati tokom rada sa kolegama?
Umetnički savet je povezao dobro odabrane i probrane autore i producente iz svih republika bivše Jugoslavije. Sve nas obeležava to da se uz svoj kreativan rad bavimo i javnim pitanjima filma. Savet je forum gde se razmenjuju informacije i neka vrsta tink-tenka koji će pokušati da osmisli neke poteze koji su potrebni festivalu, filmu i kinematografiji. Ima posla za Umetnički savet kao grupu koja će pokušati da doprinese tome da razmena filmova između naših sredina bude intenzivnija, da autori i reditelji budu istaknuti deo tog procesa, da ekonomski efekti za autore i industriju budu veći. U toj operaciji, Leskovac je naš filmski Hjuston, veliki kontrolor važne misije.
Očekuje nas Konferencija reditelja. Koje teme i ideje ćete pokreneti na njoj?
Neke ideje se tiču tehničkog dela kinematografije i nisu interesantne široj javnosti, a nama je to profesionalno važno kao vinarima podrum. Kako da čuvamo naš autorski kapital i šta se događa sa eksploatacijom naših dela? Tu postoje sistemi preko kojim mi možemo da naplatimo naša prava i da nadziremo distribuciju naših dela kroz autorsko-pravne sisteme za kolektivno ostvarivanje prava. To smo počeli da radimo u svim državama i pošto se radi o srodnom sadržaju i istim kanalima komunikacije treba da razmenimo znanja i iskustva i da se uskladimo više. Govorićemo o lokalnoj i evropskoj praksi.
Kako ocenjujete položaj reditelja danas?
Položaj reditelja nije ni bolji ni lošiji. On se ljulja zajedno sa brodom, a čitava industrija je proživela zanimljivu i uzbudljivu neizvesnost koja se zove digitalna tranzicija, gde više ni holivudski mejdžori nisu glavni dinosaurusi već su to postali veliki strimeri. Dinamika se menja. Mi u Evropi pokušavamo da uskočimo u to grotlo, pa videćemo kako ćemo proći i šta će nam uspeti sa autorskim kvotama i povezivanjem. Lokalno, taj potres se prenosi i na kinematografiju, a uz to desila nam se i pandemija. Trebalo je da pošast iskoristimo da razmislimo o svemu i da restartujemo sistem i naša kreativna razmišljanja jer su ipak naši snovi i kreativni koncepti temelji sistema. Taj kreativni koncept je uveliko zastareo jer ne prati vreme. Istorija se toliko brzo dešava da autori ne uspevaju da odreaguju. Živimo vrlo interesantan metež.
Kako čovek koji je postavio HAVC kako ga danas vidite?
Došlo je do političkih pomrena odnosno, do politizacije, do ulaska politike u sistem koji je kao svoj glavni adut, nuklearni reactor filmske industrije imao tu svoju slobodu od politike. Ne postoji jača energija u našem poslu od slobode. To nije ni novac, nisu ni studiji, niti lokacije, to je sloboda. Uzeli su nam je i nalazimo se u previranju. To ne znači da su stali meganizmi, produkcija, niti da ne dolaze neki novi, mladi ljudi, ali ne živimo zlatna vremena kinematografije.
FOTO: Fadil Šarki
