Редитељ и сценариста Огњен Свиличић, три године заредом, селектор је Главног такмичарског програма Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије. Реч је о награђиваном аутору филмова “Опрости за кунг фу”, “Армин”, “Таква су правила”, “Глас”, сценариста остварења “Отац”, “ Ноћни живот”, “Бићемо прваци света”, “ Чувари формуле”, „Мајка Мара“.
.
За 17. LIFFE, Огњен Свиличић је одабрао 10 остварења из региона: српска остварења ‘’Лост country’’ Владимира Перишића, ‘’Радничка класа иде у пакао’’ Младена Ђорђевића и ‘’78 дана’’ Емилије Гашић, словеначке филмове ’’Перо’’ Дамјана Козолеа и ’’Узор’’ Нејца Газводе, хрватска остварења ’’Само кад се смијем’’ Вање Јуранић и ’’Свету обитељ’’ Влатке Воркапић, црногорски филм ’’Живи и здрави’’ Ивана Мариновића, босанскохерцеговачки ’’Екскурзија’’ Уне Гуњак и северномакедонски филм ‘’Домаћинство за почетнике’’ Горана Столевског.
.
Који је био Ваш основни критеријум којим сте се руководили при одабиру филмова за за овогодишњу селекцију?
.,
Основни критериј по којем увијек бирам филмове за овај фестивал је жеља да публика погледа најбоље филмове из бивше Југославије. Дакле, идеја је да на једном мјесту имамо преглед филмске продукције регије која је културно, језично, а и родбински и пријатељски повезана. Дакле добродошли су филмови свих жанрова. Овдје особне преференције остављам са стране и трудим се изабрати један поштен преглед онога што су аутори од Вардара до Триглава снимили у задње вријеме. Избор филмова утолико зрцали и предности и мане филмова наше регије, као и креативну снагу сваке поједине земље из регионе. Тако да су све земље бивше Југославије заступљене сукладно њиховој продукцијској активности. Овдје морам рећи да сам у случају Србије морао изоставити филмове “Чувари формуле” и “Мајка Мара” јер сам на њиима судјеловао као сценарист. Како је Сарајево постало један велики фестивал који нашу регију повезује за свијетом, жеља ми је да Лесковац буде фестивал који је концентриран на бившу Југославију. У Лесковцу можемо видјети тко је што направио, такођер може постати мјесто гдје осим публике и аутори могу видјети глумце које им требају, могуће остварити и неку сурадњу.
.
Да ли постоји нешто заједничко филмовима из Главног такмичарског програма?
.
Да, сви ови филмови имају заједничку нит, чим се појави први кадар на платну, гледатељ зна, ово је је бивша Југославија, таква је сценографија, таква су лица људи. Рецимо да нас ова селекција подсјећа да припадамо истом простору. Ове године као да су се аутори регије договорили и сви направили по један филм о породици. Али нису то баш увек породице на какве смо навикли. Има их свакаквих, готово ниједна није срећна. Али ‘ко је икад видео срећну породицу, као што би отприлке рекао Толстој. Можемо рећи да је најчуднија породица у македонском “Домаћинству за почетнике”, састављена од одметника који се храбро боре с осудама околине. Ту су и две хрватске породице у страшном загрљају патријахата, једна у Славонији “Света обитељ” и друга у Далмацији “Само кад се смијем’’. Обе су несретне, само једна пре другог светског рата, друга данас. Нису баш срећне ни породице у Србији, једна се на прилично занимљив начин бори са пропашћу радничке класе, па се филм и зове “Радничка класа иде у пакао”, а једна друга породица се сусреће са ратом који им куца на врата у “78 дана”. Ни у Словенији није пуно боље, ту је један несретни дечак у потрази за заменским оцем у “Узору”, а ту је и филм који на изузетно топао и занимљив начин прича о великом словеначком глумцу, па нам он прича и о породици и важности исте. Филм се по њему зове “Перо”. Ту је и једна породица у настајању, филм о свадби. Али и пре него су се састали, изгледа да су се сви растали, у црногорском “Живи и здрави”. На крају, ту је и емотивно разорна прича о дјечаку и мајци, породици коју је политика раздвојила у “Лост country’’. Ове све приче нам, по тко зна који пут, говоре о томе да у било којем делу регије живели, сви делимо исте породичне проблеме, само су нам можда неки пут решења другачија.
.
Како бисте оценили филмску продукцију у региону?
.
Нажалост, већина продукције у региону је овисна о одлукама филмских фондова који су нека врста филтера који јавне новце онда распоређују ауторима. Морам признати да ме све чешће запањи недостатак провокативних тема и снажнијих филмова. Наиме наша регија је пуна корупције, насиља, политичког притиска. Пуно је некажњених злочина из времена ратова. Готово нитко о томе не ради филмове, а филмови би управо требали служити томе да испричамо приче које се нитко не усуди рећи, да се очистимо и кренемо напријед. Мислим да у овом случају доста филмских фондова игра изразито негативну улогу, готово отворено сугерирају ауторима да се мане “ћорава посла”. Аутори се, у жељи да преживе, окрећу такозваним интимним причама или одлазе у повијест или отворено подржавају политику. Што другим ријечима, народски речено, значи да су аутори углавном подвили реп међу ноге и мудро шуте, надајући се неком новцу за дјечје, повијесне, биографске филмове или комедије. Овдје морам напоменути да још увијек, као и вријеме црног вала шездесетих, унаточ свему, најхрабрији и најпровокативнији филмови долазе из Србије. Филм попут “Лост Country” о крађи избора никад не би би био снимљен у некој другој земљи региона.
.
Трећи пут сте селектор Лесковачког фестивала, шта Вам значи LIFFE и зашто му се увек враћате?
.
Морам да се захвалим свом пријатељу, редитељу Дарку Бајићу који је био уметнички директор Фестивала и који ме је прије три године позвао да радим овај посао, који је он поставио као платформу на којој се публика среће са продукцијом региона, а аутори се позивају на међусобну сурадњу. Овај фестивал је, дакле, замишљен као мјесто сурадње филмских аутора региона и то је разлог због кога ми је изузетно драго да сам део сјајне екипе коју води Драган Јовић и која доводи филмску индустрију у град који је иначе познат по изврсном роштиљу и поносан на своју индустријску и радничку историју. Град Лесковац пружа изузетно гостопримство и то је други разлог због кога волим да радим посао селектора за овај фестивал. Наиме, како сам као аутор прошао доста филмских фестивала, схватио сам да су за успјешан филмски фестивал потребне само две ствари: јасан концепт, и добар домаћин. LIFFE има оба елемента за успјех и због тога ми је част и задовољство да радим на овом Фестивалу.
Фото: Промо
