SAT I PO KVALITETNOG PROGRAMA
Nova knjiga Vladimira Pištala „Značenje džokera“, objavljena nedavno u izdanju novosadske „Agore“, posle promocija u Frankfurtu, Hanoveru i Berlinu, predstavljena je 11. juna u Leskovačkom kulturnom centru pred mnogobrojnim ljubiteljima pisane reči koji su došli da čuju jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, dobitnika NIN-ove i drugih prestižnih nagrada.
Po rečima autora, veoma raznovrsne radove u ovoj knjizi eseja ujedinjuje njegov život. „To je knjiga raskršće, jedna polovina je o Americi, a druga o Srbiji. Povezuje ih humor i značenje humora u našim životima, to je crvena nit knjige. Džoker je iznenađenje. Mnogi se igraju napakovanim kartama. Sve ideologije su napakovane karte, a sa džokerom toga nema. To je element iznenađenja. Sinonim za džokera je nada. Svaki čovek ima svog džokera i šeta okolo sa tom nadom. Mnogo je istorijskih događaja koji su iznenadili sve. Niko nije verovao 1911. godine da će biti Prvi svetski rat. Niko nije verovao da će Sovjetski Savez mirno da se raspadne. Niko nije verovao da će Kina da postane kapitalistička zemlja od dva politička sistema. Džoker se neprestano pojavljuje u istoriji i to je pomalo ohrabrujuće. I taj princip nade, princip iznenađenja i princip kreativnosti su važne teme u ovoj knjizi. U jednoj japanskoj priči kaže se da je svet stvoren Božjim smehom. Mudri Solomon i Grigorije Bogoslov su rekli da je Bog stvorio svet igrom. I kada smo u duhu igre najbliži smo tom prvobitnom kreativnom principu“.
Eseji u knjizi posvećeni su znamenitim ličnostima američke i srpske istorije i kulture. Među njima su Mark Tven, Abraham Linkoln, Čarli Čaplin, Henri Luis Menken, Koraks, Zograf… Mnogi od ovih likova, kaže autor, čak i oni koji nisu očigledni kandidati za šaljivdžije, prikazani su iz pozicije humora. Čarls Simić, pesnik, esejista i prevodilac, dobitnik Pulicerove nagrade, zastupljen je u tri eseja. „Srpski kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić, pretvorio se u urbanog američkog pesnika“, kaže Pištalo dodajući da su dušu Americi dali emigranti, a jedan od tih emigranata je i Čarls Simić, čija je iznenađujuća, poetična, nadrealistička Amerika – srpska Amerika.
Govoreći o tome šta ujedinjuje dve kulture, američku i srpsku, pisac kaže da je to, pre svega, nepoštovanje prema aristokratiji. „Ni jedna ni druga zemlja nisu imale aristokratiju. Šta je čovek koji se najviše ceni u ta dva društva? To je onaj „samostvoreni“ čovek kome nije deda ostavio nešto, nego je sam sebe stvorio, uprkos preprekama. Andrić je govorio da se sve na svetu postiže uprkos preprekama, slabosti, lenjosti, bolesti, siromaštvu, neverici i preziru okoline. To je ono što ujedinjuje dve zemlje. Takav čovek je bio Abraham Linkoln, čovek iz naroda koji je svojom taštinom i mudrošću uspeo da se digne veoma visoko“.
Urednik i izdavač Nenad Šaponja ističe da svaki od 29 eseja u ovoj knjizi predstavlja čaroliju. „Pisao ih je trideset godina. Ovo je možda njegova ključna poetička knjiga. Vladimir Pištalo je autor koji vas uvek iznenadi. Autor različitih knjiga. Čini mi se da nijednu knjigu nije ponovio i to je vrlina ovog pisca. Ova knjiga nam otkriva njegove književne strategije. Čita se kao knjiga, a ne eseji pojedinačno. Zaista je velika stvar kada dobijete ovakvu knjigu koja je nadišla žanr. Za mesec i po već smo pri kraju tiraža, a poznato je da se u Srbiji malo čitaju i objavljuju eseji. To je knjiga koja je zaživela i srušila stereotip. Uz pomoć ovakvih knjiga mi postojimo, inače ćemo nestati“. Takve knjige čuvaju identitet. A identitet, kaže pisac, nije kliker da ga izgubite, jer to je ono što jeste, što mislite, način na koji se smejete…
„Ova knjiga je fascinantna, ma koliko različita od prethodnih, savršeno se uklapa u celokupno Pištalovo delo, a humor sve povezuje“, naglasio je Srđan Mijalković, Leskovčanin, predsednik SPKD „Prosvjeta“ u Austriji, koji je organizovao nekoliko uspešnih književnih promocija Vladimira Pištala u Beču.
„Značenje džokera“ dotiče se mnogih tema, od teorije zavera do reklame, a jedan od eseja napisan je i naslovljen „U slavu čitanja“. Pištalo konstatuje da ljudi sve manje čitaju i da je posao svih nas da propagiramo čitanje. „Ne čita se zato što je „lepše sa kulturom“. Čitanje je borba za smisao. I esej je borba za smisao. Knjige vam daju hiljade očiju. Kineska poslovica kaže da je knjiga vrt u džepu. Niko vam ne brani da je otvorite i uđete u taj vrt“.
Ivana Ristić
