Никола Ристановски, првак Македонског националног театра, један од најтраженијих глумаца средње генерације на еx ју простору, протагониста филма „Балкан није мртав“ Александра Поповског, поклонио се синоћ публици у име екипе овог остварења приказаног у званичном такмичарском програму Фестивала „ЛИФФЕ“. Упитан како би он представио овај филм, одговорио је:
– Тешко ми је да га представим, јер све мање разумем ствари, а све више осећам. Ја мислим да је ово један наиван филм, та наивност има везе са искреношћу. Искреност нема пуно везе са памећу, а у суштини мислим да је то једина шанса свих нас, јер нам памет није донела пуно среће. И ова моја патетична изјава има везе са естетиком филма. Ако овај филм има тезу, а нема је наравно, онда је то да је крајње време да се не поставља питање: слобода или смрт, већ љубав или мржња.
– Какав је лик који тумачите?
– Мислим да је слаб. Мислим да су људи, у принципу, слаби, а из слабости се праве грешке. Мислим да је то тешко исправити, људи постају неспособни за љубав. Овај лик је слаб, зао, у распаду своје моћи и дешава се да интуитивно долази до тога да је живот апсолутно бесмислен кад се ствари узимају на силу. Поента је у давању. Мој лик је кретен, али од таквих ликова може понекад нешто драгоцено да се извуче.
– Лепо је да лесковачка публика има прилику да вас види поново неколико година после гостовања са чувеном представом Народног позоришта у Београду „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића у режији Егона Савина, који је рекао да сте ви створени за улогу Ахмеда Нурудина. Верујем да вам овакве речи таквог врсног редитеља значе?
– Наравно, Егон увек изговори нешто што ја после не могу да оправдам.
– У овом случају јесте, мишљења публике и критике су неподељена, а ту су и награде, међу којима и годишња награда матичне куће на чијој сцени се изводи „Раша Плаовић“.
– Слажем се, то је представа која још увек живи. Ја се сећам гостовања у Лесковцу врло опипљиво, сећам се сваког тренутка. А специфику сваког града, публике, препознајем, осећам у ваздуху, то је можда најдрагоценије код те представе да је невероватно како остану врло сликовита осећања те једне ноћи кад се та представа игра. То је необјашњиво. И што се ове приче дешавају јужније, то су јасније. Ја стално понављам да причам своје приче у мом поднебљу, менталитету. Понављам толико често да понекад помислим да ли сам искрен, али околности то потврђују. Стално причам да човек треба да прича тамо где је у стању да исприча виц или подели анегдоту са људима. У том смислу сећам се гостовања у Лесковцу, а сећам се и приказивања филма синоћ, без обзира колико је људи било, ко је био и из којих разлога је гледао филм. Ја морам да признам да сам се врло пријатно осећао са овим филмом у Лесковцу. И то је мени најдрагоценије. Наравно, постоје фестивали овакви-онакви, али врло често се нађемо на фестивалима где се осећамо као погрешно насађени. У Лесковцу није тако и то је мени пуна капа.
– Нама је то задовољство. Какав је по вашем мишљењу значај овог Фестивала?
– Ја видим да је то непретенциозан фестивал и за мене је то довољан аргумент.
