Пратећи програм Фестивала „ЛИФФЕ“ настављен је промоцијом књиге Слободана Шијана „Кино Том – Антонио Г. Лауер или Томислав Готовац између Загреба и Београда“.
Књига је завршни чин ширег интермедијалног пројекта понатог филмског редитеља посвећеног Томиславу Готовцу. Након промоције Шијан нам је рекао да је књига „Кино Том“ настала из његове личне потребе да се одужи пријатељу и значајном ствараоцу.
– Имао сам срећу, пре свега, да књига буде објављена, пошто је Готовац алтернативни уметник, у Београду прилично запостављен, али у Загребу зато изузетно важан. Сврха ове књиге је да се подсети на значај његовог стваралаштва, филмског деловања и мишљења у периоду док је живео у Београду, а то је више од десет година.
– Како оцењујете његов опус којим се бавите у књизи?
– Ја сам се у књизи, пре свега, бавио његовим филмским радом и ставовима о филму, који су у великој мери, временом и нашим дружењем, постали и моји ставови. Његов приступ филму не прави разлику између филмских дела у различитим жанровима или, да тако кажем, категоријама, као експериментални, уметнички или холивудски, комерцијални, популарни филм. Мени је тај став одговарао и на неки начин ме је охрабрио, пошто сам био склон експерименталном филму, да кренем ка популарнојој форми филма. Ако су све те ствари исто, како је он проповедао а ја у то поверовао, зашто не направити нешто популарно, то може бити, такође, добро и значајно уметничко дело. Тако да је Том био врло значајан у мом сазревању.
– Колико је тим опредељењима допринела атмосфера из чувеног Кино клуба Београд, који је био стециште младих аутора, од којих су неки сада позната имена наше кинематографије?
– У Београду су постојала два значајна кино клуба, свакако већи и за београдску сцену можда значајнији по броју филмова који су снимљени, био је Кино клуб Београд. Али, постојао је један алтернативни клуб који се звао Академски кино клуб Београд и Том је за тај клуб снимио своје филмове. Мислим да ти филмови вероватно не би били снимљени да су морали да пролазе кроз процедуру одобравања пројеката која је постојала у Кино клубу Београд. Атмосфера Кино клуба свакако је била значајна. Његово дружење са Иваном Мартинцем, који је, такође, студирао у Београду и имао значајну улогу у Клубу у једном тренутку, нарочито у теорији филмске монтаже, а Том је његов другар из Загреба, где су претходно заједно студирали архитектуру. Било је ту значајних стваралаца, као Макавејев, као Живојин Павловић. И то је све значило Тому, привлачило га Београду, чинило да се нада да ће ту моћи нешто да уради, нарочито кад се пријавио за студије на Академији за филм, позориште и телевизију.
– За ову књигу добили сте престижно признање у Загребу, о којој награди је реч?
– То је највећа, главна награда за публицистику у Хрватској, награда Јутарњег листа за публицистику, која је заиста била једно врло пријатно изненађење. Између осталог, то је прва награда која је додељена једној књизи из области филма, што је, такође, невероватно. Иначе, један од добитника те награде, пре две или три године био је наш значајан писац Мирко Ковач за књигу „Елита боља од руље“. Врло значајна имена су били добитници те награде, тако да сам врло поносан и мислим да је значајно, пре стега, то што су људи препознали квалитет мог ангажмана у писању ове књиге.
– Оно по чему вас шира публика најбоље познаје, то су, свакако, ваши филмови, међу којима су и култна остварења „Како сам систематски уништен од идиота“, „Маратонци трче почасни круг“ и „Ко то тамо пева“, који је проглашен најбољим југословенским филмом у анкети Академије за филмску уметност и науку, поводом 100-годишњице филма код нас. Колико вам значи чињеница да су ови филмови и даље популарни и код нових генерација које нису биле ни рођене у време када су настали, а реплике из тих филмова су још увек омиљене у свакодневној употреби?
– Сигурно да ми значи да су филмови и даље живи, филм је врста уметности која зна брзо да застари. Ја не знам колико ће то још трајати, али ево, сад сам се вратио из Румуније где је на неком фестивалу приказан и „Ко то тамо пева“. Сад, шта је најбољи филм? Наравно да ми прија та награда, али треба рећи да не постоји нешто као најбољи филм. У принципу, има толико добрих филмова да ја као човек који је правио пуно листа најбољих филмова у животу сам дошао до сазнања да сваки пут променим нешто, зависно од тога шта ми је свежије у сећању.
Дивно је да је наш филм добио то признање, али боже мој, идемо даље.
– Шта вас као редитеља очекује ускоро, какви су вам планови за филм по роману Светислава Басаре?
– Видите, ја више себе не доживљавам искључиво као филмског редитеља, јер сам своју каријеру визуелног уметника оживео задњих пет-шест година, имао сам неколико великих изложби. У децембру прошле године сам имао ретроспективу у Музеју савремене уметности у Новом Саду, онда низ изложби по региону, тако да сам се мало разбацао на ране стране, радим тамо где се отвори могућност, објављујем књиге, правим изложбе, а и филмове, наравно, и видео радове уколико се за то стекну услови. Један од значајнијих пројеката за који се надам да ћемо успети да реализујемо је и филм „Дископатија“ по сценарију Светислава Басаре и видећемо, можда ћемо то радити почетком године или на пролеће.
– На прошлогодишњем Фестивалу „ЛИФФЕ“ учествовали сте на конференцији редитеља еx yу простора, скуп ће бити одржан и ове године, каква је по вашем мишљењу њихова улога?
– Ја мислим да је то, пре свега, посао за младе, који би они требало да схвате прилично озбиљно. Ми смо много времена потрошили у разним пропалим експериментима, покушајима да се организујемо, и увек је ту неко нешто отимао, пропадало је. Штета, јер још увек имамо добру кинерматографију и зато они који су млађи, имају више енергије, не би требало да подцењују могућност да се и регионално повежу, тиме би само добили и било би сјајно ако се нешто од тога оствари. Ја подржавам, кажем само напред, а шта ће бити, видећемо. Код нас увек све почиње из почетка.
