Prateći program Festivala „LIFFE“ nastavljen je promocijom knjige Slobodana Šijana „Kino Tom – Antonio G. Lauer ili Tomislav Gotovac između Zagreba i Beograda“.
Knjiga je završni čin šireg intermedijalnog projekta ponatog filmskog reditelja posvećenog Tomislavu Gotovcu. Nakon promocije Šijan nam je rekao da je knjiga „Kino Tom“ nastala iz njegove lične potrebe da se oduži prijatelju i značajnom stvaraocu.
– Imao sam sreću, pre svega, da knjiga bude objavljena, pošto je Gotovac alternativni umetnik, u Beogradu prilično zapostavljen, ali u Zagrebu zato izuzetno važan. Svrha ove knjige je da se podseti na značaj njegovog stvaralaštva, filmskog delovanja i mišljenja u periodu dok je živeo u Beogradu, a to je više od deset godina.
– Kako ocenjujete njegov opus kojim se bavite u knjizi?
– Ja sam se u knjizi, pre svega, bavio njegovim filmskim radom i stavovima o filmu, koji su u velikoj meri, vremenom i našim druženjem, postali i moji stavovi. Njegov pristup filmu ne pravi razliku između filmskih dela u različitim žanrovima ili, da tako kažem, kategorijama, kao eksperimentalni, umetnički ili holivudski, komercijalni, popularni film. Meni je taj stav odgovarao i na neki način me je ohrabrio, pošto sam bio sklon eksperimentalnom filmu, da krenem ka popularnojoj formi filma. Ako su sve te stvari isto, kako je on propovedao a ja u to poverovao, zašto ne napraviti nešto popularno, to može biti, takođe, dobro i značajno umetničko delo. Tako da je Tom bio vrlo značajan u mom sazrevanju.
– Koliko je tim opredeljenjima doprinela atmosfera iz čuvenog Kino kluba Beograd, koji je bio stecište mladih autora, od kojih su neki sada poznata imena naše kinematografije?
– U Beogradu su postojala dva značajna kino kluba, svakako veći i za beogradsku scenu možda značajniji po broju filmova koji su snimljeni, bio je Kino klub Beograd. Ali, postojao je jedan alternativni klub koji se zvao Akademski kino klub Beograd i Tom je za taj klub snimio svoje filmove. Mislim da ti filmovi verovatno ne bi bili snimljeni da su morali da prolaze kroz proceduru odobravanja projekata koja je postojala u Kino klubu Beograd. Atmosfera Kino kluba svakako je bila značajna. Njegovo druženje sa Ivanom Martincem, koji je, takođe, studirao u Beogradu i imao značajnu ulogu u Klubu u jednom trenutku, naročito u teoriji filmske montaže, a Tom je njegov drugar iz Zagreba, gde su prethodno zajedno studirali arhitekturu. Bilo je tu značajnih stvaralaca, kao Makavejev, kao Živojin Pavlović. I to je sve značilo Tomu, privlačilo ga Beogradu, činilo da se nada da će tu moći nešto da uradi, naročito kad se prijavio za studije na Akademiji za film, pozorište i televiziju.
– Za ovu knjigu dobili ste prestižno priznanje u Zagrebu, o kojoj nagradi je reč?
– To je najveća, glavna nagrada za publicistiku u Hrvatskoj, nagrada Jutarnjeg lista za publicistiku, koja je zaista bila jedno vrlo prijatno iznenađenje. Između ostalog, to je prva nagrada koja je dodeljena jednoj knjizi iz oblasti filma, što je, takođe, neverovatno. Inače, jedan od dobitnika te nagrade, pre dve ili tri godine bio je naš značajan pisac Mirko Kovač za knjigu „Elita bolja od rulje“. Vrlo značajna imena su bili dobitnici te nagrade, tako da sam vrlo ponosan i mislim da je značajno, pre stega, to što su ljudi prepoznali kvalitet mog angažmana u pisanju ove knjige.
– Ono po čemu vas šira publika najbolje poznaje, to su, svakako, vaši filmovi, među kojima su i kultna ostvarenja „Kako sam sistematski uništen od idiota“, „Maratonci trče počasni krug“ i „Ko to tamo peva“, koji je proglašen najboljim jugoslovenskim filmom u anketi Akademije za filmsku umetnost i nauku, povodom 100-godišnjice filma kod nas. Koliko vam znači činjenica da su ovi filmovi i dalje popularni i kod novih generacija koje nisu bile ni rođene u vreme kada su nastali, a replike iz tih filmova su još uvek omiljene u svakodnevnoj upotrebi?
– Sigurno da mi znači da su filmovi i dalje živi, film je vrsta umetnosti koja zna brzo da zastari. Ja ne znam koliko će to još trajati, ali evo, sad sam se vratio iz Rumunije gde je na nekom festivalu prikazan i „Ko to tamo peva“. Sad, šta je najbolji film? Naravno da mi prija ta nagrada, ali treba reći da ne postoji nešto kao najbolji film. U principu, ima toliko dobrih filmova da ja kao čovek koji je pravio puno lista najboljih filmova u životu sam došao do saznanja da svaki put promenim nešto, zavisno od toga šta mi je svežije u sećanju.
Divno je da je naš film dobio to priznanje, ali bože moj, idemo dalje.
– Šta vas kao reditelja očekuje uskoro, kakvi su vam planovi za film po romanu Svetislava Basare?
– Vidite, ja više sebe ne doživljavam isključivo kao filmskog reditelja, jer sam svoju karijeru vizuelnog umetnika oživeo zadnjih pet-šest godina, imao sam nekoliko velikih izložbi. U decembru prošle godine sam imao retrospektivu u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, onda niz izložbi po regionu, tako da sam se malo razbacao na rane strane, radim tamo gde se otvori mogućnost, objavljujem knjige, pravim izložbe, a i filmove, naravno, i video radove ukoliko se za to steknu uslovi. Jedan od značajnijih projekata za koji se nadam da ćemo uspeti da realizujemo je i film „Diskopatija“ po scenariju Svetislava Basare i videćemo, možda ćemo to raditi početkom godine ili na proleće.
– Na prošlogodišnjem Festivalu „LIFFE“ učestvovali ste na konferenciji reditelja ex yu prostora, skup će biti održan i ove godine, kakva je po vašem mišljenju njihova uloga?
– Ja mislim da je to, pre svega, posao za mlade, koji bi oni trebalo da shvate prilično ozbiljno. Mi smo mnogo vremena potrošili u raznim propalim eksperimentima, pokušajima da se organizujemo, i uvek je tu neko nešto otimao, propadalo je. Šteta, jer još uvek imamo dobru kinermatografiju i zato oni koji su mlađi, imaju više energije, ne bi trebalo da podcenjuju mogućnost da se i regionalno povežu, time bi samo dobili i bilo bi sjajno ako se nešto od toga ostvari. Ja podržavam, kažem samo napred, a šta će biti, videćemo. Kod nas uvek sve počinje iz početka.
