Филм „Кругови“ Срдана Голубовића, овенчан многим престижним наградама и признањима из земље и иностранства, приказан је синоћ у оквиру званичног такмичарског програма 6. Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије „ЛИФФЕ“.
Лесковачка публика поздравила је познатог редитеља након пројекције филма. Том приликом направили смо интервју са њим.
– Господине Голубовићу, ваш филм је од светске премијере почетком године на Санденс фестивалу имао метеорски успех на домаћим и страним смотрама, где год сте се појавили освојили сте прегршт награда, за најбољи филм, најбољу режију, најбољу фотографију, најбољи сценарио, глумачке награде, награде публике, било је ту свега, покривене су све категорије, биланс на данашњи дан је 22 награде.
– Ја нисам бројио.
– Биће тога још, верујем, има још фестивала. Како је настао овај филм?
– Пре пет година сам ја, када смо промовисали мој претходни филм „Клопка“, седели смо на једној тераси у Немачкој и онда је моја продуценткиња и супруга прочитала на интернет порталу ту причу о Срђану Алексићу, Србину из Требиња, који је спасао комшију и пријатеља муслимана и изгубио живот од својих сународника. Онда сам ја схватио да је то прича која ме ужасно интригира и да је то нешто о чему бих ја волео да направим филм. Знао сам да не желим да правим ратни филм из неколико разлога. Први је био тај да ја немам ратно искуство, нисам био у рату и о томе не знам ништа. С друге стране, сматрао сам да је рат готов и да се лече те ране, али да ће се последице тог страшног рата осећати још страшно дуго. Знао сам да, у ствари, желим да правим филм о последицама једног чина из рата. И са треће стране, у том једном крвавом рату су се догађале страшне ствари и да бих ја волео да направим нешто о нечему хуманом, лепом и људском, што се десило у том истом рату. Онда смо кренули да размишљамо како то да направимо и дошли до те једноставне структуре да се бавимо последицама. У ствари се бавимо људима који су сведоци, жртве или судионици тог догађаја, и како се тај догађај, у ствари, рефлектовао на њихове животе, да ли су они у стању да много година касније изађу из сенке тог догађаја који је обележио њихов живот. И онда смо природно дошли и до тог наслова „Кругови“ као једне симболике за људе који покушавају да изађу из круга догађаја из прошлости, покушавају да започну неки нови живот, али нови живот који је обасјан снагом и лепотом тог дела Срђана Алексића.
– Какве су реакције публике, ви сте били на светским фестивалима, да ли публика једнако реагује?
– Па, врло слично. Могу да кажем да публика на простору бивше Југославије и простору Балкана чита филм са много више разумевања и емоција, јер је то филм који се нас тиче. И то је нешто што нас мучи, и то је наша лична прича, тако да је најбоље реаговала публика у Београду и Сарајеву. То је нешто што сам ја, морам да кажем, и очекивао. Јако добро реагује публика и у Хрватској, и у Бугарској, у неком простору Македоније, који је, у ствари, наш културни простор. Са друге стране, оно што је мени јако драго, публика на различитим континентима разуме филм јако добро, као што је било у Америци, као што је било у Азији, на разним местима, пре свега на Санденс фестивалу где сам ја био, зато што сам се ја трудио да направим једну универзалну причу, универзалну емоцију, и да публика која о нама не зна ништа то може да разуме. Тако да они то гледају на један другачији начин, без неког личног уплива у све то, али препознају једну људску и суштинску емоцију коју тај филм покушава да пренесе универзалним језиком, који мислим да је близак свима.
– Које вам је од престижних признања филму посебно значајно?
– Па, не знам. То је тешко питање. Награда у Санденсу је најважнија, она је филму дала ветар у леђа, лансирала га је. Награда у Берлину је јако важна. Морам да кажем, за мене је најважнија награда публике у Сарајеву, зато што је од 3.000 људи који су гледали филм, зато што је награда публике из срца, и зато што је од публике која зна шта је рат, и зна шта је преживела, и зна са које позиције она посматра ту једну причу о помирењу.
– Претпостављам да су и оцене критике, такође, значајне, а оне говоре да је овај филм у рангу европске кинематографије.
– Па, хвала вам. Чињеница је да „Кругови“ ове године јесу у кругу најзначајнијих филмова и то је за мене велико признање. Мислим да „Кругови“ на најбољи начин репрезентују српску кинематографију. Српска кинематографија је мала и нема велики утицај у неким европским оквирима. Међутим, јесте нешто на шта сви обраћају пажњу. Кад погледате од „Обичних људи“, преко „Тилве рош“, „Белог, белог света“, то је једна флуентна и врло разнолика кинематографија, која има своју снагу.
– Шта још очекује „Кругове“?
– Сада нас очекује полако улазак у биоскопе широм света и тај фестивалски круг се лагано завршава негде до краја године, тај први круг фестивала, фестивали који долазе после тога су мање важни. Међутим, то у шта сад „Кругови“ улазе је дистрибуција у разним земљама света и ево ја баш прекосутра идем на премијеру филма у Мађарску. Али премијера ће бити ускоро и у Америци, у Немачкој за Ускрс следеће године, тај процес траје, биће премијера филма у једно двадесетак земаља.
– Какав биоскопски живот филма очекујете овде код нас, независно од фестивала?
– Не очекујем сад неки велики биоскопски живот, мислим да је биоскопска мрежа код нас прилично девастирана и да нема много простора где филмови могу да се приказују, али очекујем да ће људи који овде гледају да воле филм.
– Оно што сви очекујемо, свакако, то је следећа додела Оскара, јер је филм номиновам у категорији за ваненглеско говорно подручје. Какве су нам шансе, с обзиром на то да ту вредност филма није пресудна?
– Знате како, немамо превелике шансе, то сви знамо, али нећемо да не верујемо, зато што то није у спортском духу. Треба да верујемо и да се надамо да имамо неку шансу. С друге стране, „Кругови“ ће сигурно добро репрезентовати српску кинематографију у Холивуду. Имамо пуно разлога да верујемо, да ли ће нешто више од тога да буде, да ли ће да уђе у ужи избор од девет, или пет филмова, то би био велики успех и велика сензација, видећемо, то зависи од много ствари и филмских и нефилмских. Нису само нефилмске то што утиче, већ и чињеница да се у свету снима стварно пуно добрих филма. Ја имам прилику да путујем по фестивалима, гледам и знам, снимају се јако добри филмови. Ми имамо право да се надамо, зато што мислим да имамо добар филм.
– Шта вас очекује после „Кругова“? Имам неколико прича, али још увек се нисам определио.
– Имаћете чиме да се бавите до следећег филма, уметнички сте директор Фестивала ауторског филма у Београду, који је имао више од петнаест издања и који је високо котиран, шта ће се дешавати на овогодишњем Фестивалу?
– Ове године ћемо имати јако добар програм и оно што је ове године другачије у односу на претходне, имаћемо јако пуно гостију из целе Европе, не могу још да говорим о именима, али биће гостију са филмовима у конкуренцији. То је прошле године било тешко због финансија, међутим ја сам сада, путујући по фестивалима, успео да направим неку врсту приватног контакта са људима и да их на тај начин позовем, тако да мислим да ћемо ове године имати занимљив фестивал, бољи него прошли, не по филмовима, него по дешавањима.
– Како оцењујете нашу кинематографију данас и актуелну продукцију?
– Доста добро с обзиром на околности у којима се филмови праве, мислим да је српска кинематографија врло жилава и врло жива, и да је, оно што је најважније, врло разнолика. Мислим да редитељи не пресликавају једни друге, имају неке своје ауторске светове, од Олега Новковића, преко Срђана Драгојевића, Николе Лежајића, до рецимо мене, Маје Милош. За разллику од неких других кинематографија које су успешније од нас, а имају понављања, код нас тога нема превише.
– Имате ли глумачке миљенике? Судећи по томе да су глумили и у вашим претходним филмовима, рекла бих да су то Глоговац и Вук Костић.
– Па, сами сте рекли, да, јесте. С Вуком сам ја одрастао, први филм је био нека наша матура, или дипломски неки, или улазак у свет професионалаца, тако да смо створили велику блискост и пријатељство. А Небојша је глумац с којим сам се ја касније срео и радио „Клопку“, сада „Кругове“ и с њим се заиста добро разумем, њих двојица јесу моји најдражи глумци.
– Како оцењујете значај овог Фестивала?
– Ја мислим да је овај фестивал јако значајан, биле су разне полемике на тему да ли је Србији потребно оволико фестивала, ја мислим да је потребно, зато што су они важни за градове у којима се дешавају. Мислим да је Лесковац, као и неки други градови, да су жељни културних догађаја и да овај Фестивал на најбољи начин одговара тој потреби. То је већ довољно да тај Фестивал постоји. С друге стране, мислим да је Лесковац град који има традицију и да је штета што је на једној периферији догађаја, тако да је овај Фестивал мали покушај да се та неправда исправи. Тако да, ако неки град заслужује фестивал, то је Лесковац, то је свакако Ниш, зато што мислим да су то градови пуни живота, који могу својом енергијом да врате ауторима и да имају публику. Желео бих да овај Фестивал постане већи и да има много више културних збивања овде. Мислим да овај град и људи који у њему живе то заслужују.
