U krupnom planu 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije bio je glumac Ljubomir Bandović koji je pričao o svojim filmskim, pozorišnim i TV ulogama
Dramski umetnik Ljubomir Bandović bio je večeras gost 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije, gde je, u krupnom planu, govorio o svojim počecima, umetničkom sazrevanju i dosadašnjim filmskim, pozorišnim i TV ulogama. Razgovor je održan u Leskovačkom kulturnom centru, krcatom publike i gledalaca koji su željno hteli da čuju Bandovića kog su zbog vrlo iskrene priče, ispunjene mnogim anegdoatama, pozdravili burnim aplauzom.
– Gluma je služba. Radite za nešto više, bolje – smatra Bandović.
Najdraža uloga na filmu dosad mu je Svetozar Miletić u filmu „Ime naroda“ Darka Bajića.
– Retko vam se desi da možete da oživite spomenik. Sto posto mog profesionalnog života se slilo u tu ulogu. Mi o tom čoveku ne znamo ništa. Ne znamo šta nam je ostavio, a danas uživamo u pravima koja su on i njegova ćerka izborili za nas. Taj film je uspeo da ne bude istorijska čitanka, niti da bude srbovanje, već je to film o Milici i Jaši Tomiću.
Pamti i uloge u filmovima „Igra ispod praga“ Ivana Marinovića, „Neprijatelj“ Dejana Zečevića i „Sestre“ Vladimira Paskaljevića:
– „Sestre“ su film koji nekome može da spasi život. Posle tog filma, moja majka dve nedelje nije htela da priča sa mnom jer sam igrao tog lošeg Tadiju – priznao je.
Bandović je izrazio veliku zahvalnost što o svojoj glumi može da priča na LIFFE festivalu u Leskovcu koji smatra ozbiljnim festivalom sa koga se šalju ozbiljne ideje.
Iako svestan da mu je najširu popularnost donela televizija i uloge u serijama „Ono kao ljubav“, „Vratiće se rode“ i „Vojna akademija“, voleo bi da na filmu igra Stepu Stepanovića a u pozorištu Sirana Deberžeraka.
Bandović se setio da je kao dečak, dok je rastao u Vranju, znao da će biti glumac.
– Mama i tata su radili u fabrici „Koštana“, pravili cipele, i dobijali su karte za pozorište. Ali nisu išli. Ne idu ni danas, ne gledaju ni mene. Brat i ja smo išli u pozorište. Ali kada sam sa 10 godina gledao Kraljevačko pozorište i predstavu „Moj tata, socijalistički kulak“ shvatio sam da sve što hoću da budem jeste glumac. Uvideo sam da ukoliko tu postoji način da praviš svoju stvarnost onda je to umetnost koju ja hoću da stvaram.
Dok je stasavao u mladića, tokom gimnazije, igrao je u čak devet predstava u vranjanskom pozorištu „Bora Stanković“ i interesovala ga je samo gluma.
– Prođem kroz gimnaziju i odem u pozorište. Tamo me je sve zanimalo, sve sam radio, samo kostime nisam peglao. U školi sam imao 200 izostanaka, razredna mi je pravdala jer je znala da sam u teatru, pa sam na kraju odgovarao i bio vrlo dobar đak.
Na prijemni na FDU, kada je klasu primao Vladimir Jevtović, zakasnio je pa je morao da čega da se predstave svi kandidati pa da na kraju dođe njegov red:
– Spremio sam osam monologa, četiri pesme i 32 imitacije. Znao sam da je scena moja, Vlada Jevtović me je video kao dete u telu odraslog čoveka. Tog dana sam samo ja prošao u uži krug.
Od mnogobrojih predstava u kojima je igrao ili igra izdvaja nekoliko. „Klaustrofobična komedija“ u režiji Darka Bajića, je jedna od njih.
– Bajić me je zvao i pitao me: „Hoćeš da budeš Bata“, misleći na Savu odžačara koja je obeležila pozorišni život Danila Bate Stojkovića. Imitirajući Batin glas rekao sam mu: „Ja mogu da budem Bata, ali ti nemaš te pare da mi platiš“. Kada sam pročitao tekst, znao sam da je to za mene pisano. Kasnije sam saznao da je u novosadskoj verziji te predstave igrao Predrag Pepi Laković, moj rođak po ženskoj liniji iz Crne Gore. A Bata je znao da izađe na scenu, kaže istinu i bude bolan, tačan i emotivan. Sava mi je prva glavna uloga koju sam odigrao u pozorištu. Od te predstave ja dugačije dišem, drugačiji sam sam sa sobom kada doživljavam sebe kao glumca.
Pošto igra i Iliju Čvorovića u „Balkanskom špijunu“ po tekstu Duška Kovačevića, poređenja sa Batom Stojkovićem mu prijaju.
– Sve što je Duško Kovačević pisao je jedan te isti čovek, dobri čovek sa margina našeg društva koji pokušava da spoji nespojivo, da ostane dobar sebi i drugima, da ne napusti ideale na kojima je vaspitavam.
Bandović je osvojio mnogo nagrada, a vidi ih kao obaveze je smatra da tek posle njih treba da se dokazuje. Aplauze pamti, a najdraži mu je uputila Olga Stojković, supruga Danila Bate Stojkovića, u garderobi posle premijere „Klaustrofobične komedije“.
– Aplaudirala mi je sa vrata. Smanjio sam se, poklonio sam joj se, a ona me je poljubila u obe garave ruke. Taj njen aplauz mi je prekretnica koja mi je dala neku novu dozu samopouzdanja da nastavim dalje.
