Leskovački kulturni centar je prošle nedelje organizovao nagradnu igru na društvenim mrežama - trebalo je pisati kreativne odgovore na pitanje ŠTA BIH URADIO DA IMAM ČAROBNI ŠTAPIĆ.  Pristiglo je oko 20 komentara, a najkreativni komentar napisala je Katarina Zlatanović, učenica Medicinske škole i Leskovački kulturni centar poklonio joj je blutut zvučnik.  Pored glavne nagrade, autori još četiri kreativna komentara nagrađeni su ulaznicama za bioskop LKC-a. Katarini Zlatanović danas je uručena nagrada. Katarinin komentar prenosimo u celosti: ,,Dragi Deda Mraze, odlučih da pišem tebi, jer u tebi ljudi videše nadu, svoju ruku spasa... Od kada je sveta i veka, narod muči jedna dilema. Prelamaju se mišljenja, pretpostavke, filozofije, vera... Dragi moj Deda Mraze, odlučih da pišem tebi, jer ljudi, od kad je sveta i veka, sebi traže spasenje u veri... Veri u nečemu nedodirljivom, stranom i njima samima. Pa ih dilema o tome u šta veriju bije i slama. Al veruju i dalje, čvrsto veruju... Jer, vera je ono što im dade snage da pobede one muke koje ih nateraše da veruju. Zato, dragi Deda Mraze moj, verujemo u tebe. Odlučih se da ti pišem sad, jer je vera u tebe ovih dana jača nego ikada. Ne zato što nas puca neki ekstra jak novogodišnji vajb. Naprotiv, novogodišnjeg vajba skoro i da nema... Razlog za to i sam znaš, šta da ti pričam. Deda, kad već vera u tebe tolika postoji, dajem ti svoj čarobni štapić. Da ostane moj, sebično bi bilo. Ja bih ovo i ono, i mnogo toga... Ali, mislim Deda, da je tebi ovih dana mnogo potrebniji. Sve želje su uperene k tebi i Bogu. Da ostane moj, bojim se pogrešiću. Neću čuti sve želje i potrebe ljudi, a tako bih htela. Ne pišu oni meni, već tebi. Ne šapuću meni, već Bogu. Dajem tebi, neću Bogu. Bog je svemoguć, sam je po sebi čarobni štapić, bojim se da ga ne uvredim, naljutim. Njemu ću dati molitvu i dar, a čarobni štapić tebi. Kad ti već pišem, i šaljem svoj čarobni štapić, da ti napišem i svoje želje, ispuni ih štapićem, a šaputaću ih Bogu dok ih tebi budem pisala. Dragi moj Deda Mraze, učini da mi ruke više ne budu grube i iznemogle od alkohola, već od soli i morske vode. Zamahni štapićem, spusti maske i nabaci licima osmeh. Skloni nam Deda sve barijere, pa i one dezinfekcione, koje nas dele. Molim te Deda, ne želim da sve bude kao pre, kao što ti pišu... Pre nije valjalo, sad je smo gore. Nemoj da bude kao pre, neka bude bolje. Stvori bolji svet, nek pada sneg, stvori bolje ljude. Deda moj, dozvoli mi samo da zagrlim baku i deku. Dozvoli nam svima. Ne dozvoli da budu tužni ovi ljudi. Daruj sreću, zdravlje, blagostanje. Naučili smo kako je imati, pa sve izgubiti. Videli smo da može ceo svet stane. Naučili smo, ne dozvoli da lekcije obnavljamo, upamtili smo. Daj nam Deda da zagrlimo najmilije svoje. Šaljem zagrljaj svima koji nemaju kog. I pomoli se Bogu, a to ću i ja, da usliši želje moje, naše, tvoje...Želim slobodu. Da živim. Želim da uveče idem u pozorište i bioskop, ne da omiljenu predstavu gledam online. Gledali smo filmove kod kuće skoro godinu dana. Nedostaju kokice iz bioskopa, sedišta, velika platna. Nedostaje mi aplauz glumcima posle odlične predstave, dosta mi je onog sa terase u osam. I još nešto, otvori kafiće, butike, pijace, restorane... Zatvori bolnice, ambulante... Dragi moj Deda, to su moje želje. Šaljem ti čarobni štapić, slušaj i tuće želje, zamahni štapićem i moli se Bogu da usliši želje. Molim se i ja. Budi naša ruka spasa, jer sada više ljudi veruje u Boga i tebe nego ikada. Uvek smo imali veru, veru za spas. A sledeće godine, kad nam opet dođeš, obećavam ti da ću ti ponovo poslati pismo. Ali, ne pismo želja, već zahvalnicu na svemu što si uradio čarobnim štapićem. Biće mnogo duže pismo nego sada. I tada ću imati samo jednu želju, a ne ceo spisak. Obećavam. Dragi Deda Mraze, da ovo pismo privodim kraju. Znam da imaš još milione pisama i želja da pročitaš i ispuniš. Nadam se da će ti moj čarobni štapić pomoći. Šaljem ti ljubav. Hvala ti Deda."