Специјално признање за афирмацију филмске уметности региона, које од ове године носи назив „Златна нит”, 18. Лесковачки интернационални фестивал филмске режије додељује еминентном филмском аутору, редитељу Рајку Грлићу. Аутор чије је стваралаштво дубоко уткано у више од педесет година културног живота овог дела Европе, ексклузивно говори за 18. LIFFE.
Господине Грлићу, како схватате Награду која Вам је додељена?
Од тренутка када ме је господин Мића Вучковић обавијестио о томе схватио сам Вашу награду прије свега као признање што сам пуних шездесет година на овим просторима издржао радити филмова. Уз то она ми је говорила да је те филмове нетко примијетио и да су, надам се, некоме нешто значили.
Колико је значајно за регион да постоји фестивал попут лесковачког који у фокус ставља рад филмског редитеља?
Филм је колективна игра али у тој игри, у том раду, у тој муци и весељу, увијек постоји нетко тко започне и заврши ту игру. Нетко тко је одговоран за њен тијек и за оно што се из те игре роди. То је Режисер са велико Р. Дивно је да постаји мјесто на којем се слави и вреднује његов рад. Укратко, јако је важно, дакле значајно, то што радите.
Академик Душан Оташевић, заслужан за ликовно решење награде коју ћете примити, пореди редитеље са Тезејем, па каже да филмски редитељ захваљујући нити која се зове таленат и умеће успешно излази из лавиринта у којем се нашао. У том смислу, каква је позиција редитеља данас, а каква је била у време када сте почињали каријеру?
Прије свега би захвалио Душку, човјеку којег добро знам и чији рад изузетно цијеним, на обликовању награде која тако јасно говори о њему, његовом схваћању режије али истовремено и о суштини онога што ми радимо.
Што се позиције режисера тиче она се у ових неколико режима и држава, није пуно промијенила. Слободно би се могло казати; готово ништа. И у она „мрачна времена“ као и данас када су нам „упалили свијетло слободе“ нису на овим просторима постојале кинематографије. Постојали су режисери који својим индивидуалним напором, умијећем и издржљивошћу успјели, такорећи успркос свега, снимит своје филмове. Није било српске, хрватске или словенске кинематографије, биле су кинематографије Дусана Макавејева, Боштјана Хладника, Бранка Бауера, Жике Павловића, Желимира Жилника… А тако је то и данас. Тко има снаге и издржљивости, па и не мале дозе фанатизма, коме је заиста стало да нешто каже он ће, и опет успркос свега, испричати филмом своју причу.
У целокупном процесу стварања филма, шта је то што Вас највише инспирише да не одустанете, чак и када Вам се чини да је немогуће снимити неку причу?
Игра је оно што мене држи на филму. То весеље игре, то да сам имао срећу да живот проведем играјући се. Читав процес, све три фазе; сценариј, снимање и монтажу, сматрам игралиштима на којима имам слободу да ту игру усмјерим пишући, одиграм с глумцима снимајући и на крају играјући се снимљеним уобличим ту игру у филм. И још нешто, можда код мене најважније, кроз године све висе и висе, сам процес ми је значајнији од финалног производа.
Да ли ћете доћи у Лесковац да примите награду? Ако не долазите каква је Ваша порука младим редитељима, а каква публици?
Све смо договорили око мог доласка али онда је, као што знамо живот пише романе а не ми, дошло до тога да су ми потпуно отказали кољено и кук који су ме бољели читаво љето. Доктори су одлучили да се прво позабаве спашавање кољења и то је учињено прије неколико дана, Сада сам шепави реконвалесцент. Ти исти доктори су ми препоручили да нигдје не путујем и да вјежбам и покушам што прије оспособит оперирано кољено. Ево, ово детаљно медицинско објашњење, је нажалост моја исприка за недолазак.
Сто се порука тиче – њих сам се увијек бојао. Зато само желим публици да ужива у филмовима а младим режисерима и режисеркама да их издрже правити успркос свему што их окружује.
Програм ’’Известан поглед’’ на 18. LIFFE-у, посвећен је стваралаштву Рајка Грлића. Публика ће гледати филмове „Браво маестро”, „Све једно друго поједе” и „Само једном се љуби”, као и „Десети филм” Игора Мирковића о трогодишњем процесу стварања филма „Караула” Рајка Грлића, док ће у Великом холу Лесковачког културног центра бити приређена изложба „Рајко Грлић кроз филмове”.
Филмски аутор Рајко Грлић је као шеснаестогодишњак снимио свој први кратки филм „Цигла”. Током три године, снимио је шест аматерских филмова и примио више од двадесет награда на аматерском југословенском филмском фестивалу. После дипломирања на чувеној филмској академији ФАМУ, пише и режира телевизијске документарце за које добија награде. Дебитантско играно остварење „Куд пукло да пукло” приказано је 1974. године. Следеће године као косценариста за Срђаном Карановићем пише једну од најбољих и најгледанијих телевизијских серија „Грлом у јагоде”. С филмом „Браво, Маестро” одлази на Кански филмски фестивал. Уз значајан сценаристички опус, Рајко Грлић режира култна остварења „Само једном се љуби”, „У раљама живота”, „За срећу је потребно троје”, „Чаруга”, „Караула”, „Нека остане међу нама”, „Устав Републике Хрватске” и последњи филм „Свему дође крај”. Филмови Рајка Грлића приказивани су широм света, на фестивалима су освајали награде, а Рајку Грлићу су приређиване ретроспективе.
- LIFFE биће свечано отворен сутра у биоскопу Лесковачког културног центра.
Фото Рајко Грлић – Иван Посавец. Награда Златна нит Специјално Признање – Славимир Стојановић. Програм фестивала 18. LIFFE
