Renomirana izdavačka kuća Agora objavila je kapitalno delo Volframa Ajelenbergera "Vreme čarobnjaka", koje je za kratko vreme postalo bestseler u Nemačkoj, a zatim prevedeno na više od 20 svetskih jezika. Kritičari Tajmsa uvrstili su ovaj naslov na listu najboljih knjiga iz 2020. Knjiga je prvi put pred čitalačkom publikom u Srbiji u izdanju Agore, koja objavljuje visokoestetski profilisanu literaturu. Preporučujemo ovu knjigu trajne vrednosti ljubiteljima pisane reči.

I.R.

Prelistavajući „Vreme čarobnjaka“ Volframa Ajlenbergera: Bog je stigao, sreo sam ga u vozu od 5.15

Tatjana Nježić - 6.4.2021

vreme-carobnjaka-volfram-ajlenberger-makart--f1-40849

Ono najbolje što imamo od istorije jeste entuzijazam koji ona izaziva - Geteove su reči koje je Volfram Ajlenberger uzeo za moto knjige „Vreme čarobnjaka“ na čijim strancama su svojevrsni glavni junaci čuveni filozofi Vitgenštajn, Hajdeger, Kasirer, Bendžmin.

Kod nas nedavno objavljen u izdanju „Agore“ (prevod Saša Radojčić) ovaj nemački bestseler nosi podnaslov „Velika decenija filozofije 1919-1929“, a u njemu caruje zanimljivost kroz priču o austrijskom filozofu Ludvigu Vitgenštajnu (1889-1951) koji se bavio matematičkom filozofijom, filozofijom duha i jezika, nemcu Martinu Hajdegeru (1889-1976) stvaraocu čije je delo odlučujuće uticalo na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, Ernst Alfred Kasireru (1874-1945) koji je proširio fenomenologiju znanja u opštiju filozofiju kulture, i Valetru B. Š. Bendžaminu (1892-1940), čuvenom između ostalog po delu „Umetnost u doba tehničke reprodukcije”.

Autor je preplićući biografije - odnosno epizode iz života velikih filozofa, u kojima, razume se, udela imaju i druge istorijske ličnosti - i njihove ideje, dela, intelektualna stanovišta sačinio, kako ističe svetska kritika, istoriju metafizike u ključnoj deceniji dvadesetog veka, a koja se čita kao roman.

Svako od osam poglavlja počinje kratkim, interesantnim sižeom koji čitaoca upućuje u ono što ga čeka na stranicama koje slede. Primerice; uz drugo poglavlje „Skokovi 1919“ stoji: “Doktor Bendžamin beži od svoga oca, poručnik Vitgenštajn čini finansijsko samoubistvo, privatni docent Hajdeger otpada od vere, a monsier Kasirer radi u električnom vozu na svom prosvetljenju“. Ili uz peto „Ti 1923-1925“ napominje „Votgenštajn beži, Kasirer leči, Hajdeger postaje demoničan, a Bendžamin porozan“...

Društvance iz voza

Pitkim načinom pisanja uvodeći čitaoca u filozofiju kao u prijateljsko, zanimljivo okruženje, na prvim stranicama, između ostalog, beleži:

„Ništa ne brinite, znam da to nećete razumeti.” Tom rečenicom je 18. juna 1929. u Кembridžu u Engleskoj okončan najneobičniji doktorski ispit u istoriji flozofije. Kandidat koji je izašao pred komisiju koju su činili Bertrand Rasl i Džordž Edvard Mur bio je jedan 40-godišnji bivši milijarder iz Austrije, koji je prethodnih deset godina radio uglavnom kao učitelj u osnovnoj školi. Zvao se Ludvig Vitgenštajn. On nije bio nepoznat u Kembridžu. Naprotiv, od 1911. do pred izbijanje Prvog svetskog rata, on je tu studiraо kod Rasla i brzo je među tadašnjim studentima, što zbog svoje оčevidne genijalnosti, što zbog svoje ćudljivosti, postao kultni lik. “Bog je stigao, sreo sam ga u vozu od 5.15”, zabeležio je Džon Mejnard Kejnz u jednom pismu 18. januara 1929. Kejnz, u tom trenutku najznačajniji svetski ekonomista, slučajno je sreo Vitgenštajna prvog dana po njegovom povratku u Englesku. O izrazito bliskoj i stoga glasovitoj atmosferi tadašnjeg kruga mnogo govori i to što se u istom vozu iz Londona za Kembridz našao i Vitgenstajnov stari prijatelj DŽ. E. Mur. Atmosfera u kupeu ipak nije previše opuštena. Jer, genije iz Beča je bio sklon iznenadnim nastupima besa i osim toga bio je krajnje zlopamtilo. Već drugog dana рo Vitgenštajnovom dolasku, u Kejnzovoj kući se okupio krug takozvanih apostola - bio je to jedan izrazito elitni, neoficijelni studentski klub, na lošem glasu pre svega zbog homoseksualnih veza svojih članova - da požele dobrodošlicu izgubljenom sinu. Tokom svečane večere, Vitgenštajn je uzdignut u rang počasnog člana (“anđela”). Za većinu prisutnih, prošlo je više od 15 godina od poslednjeg okupljanja. Mnogo toga se od tada dogodilo. Vitgenštajn je, međutim, spolja izgledao skoro neizmenjen. Ne samo zato što je te večeri nosio svoju uvek istu kombinaciju košulje bez kragne, sivih flanelskih pantalona i teških kožnih cipela kakve se nose po selima. Izgledalo je da godine koje su protekle nisu ostavile traga na njegovom telu. Zato je na prvi pogled ličio na nekog od brojnih elitnih studenata koji su takođe bili prisutni i koji su neobičnog čoveka iz Austrije do tada poznavali samo iz priča svojih profesora. I, naravno, kao autora spisa “Tractarus logco-phalonphcus”, onog legendarnog dela koje je odlučujuće obeležilo filozofske diskusije u Kembridžu prethodnih godina, ako nije i dominiralo u njima. Niko od prisutnih, doduše, ne bi hteo da tvrdi da je makar i približno razumeo knjigu.

Vitgenštajn je, piše Ajlenberger, knjigu završio 1918. kao italijanski ratni zarobljenik…

- Sa čvrstom svešću da je “u onom suštinskom konačno rešio” сelokupne probleme mišljenja, i dosledno tome odlučio da okrene leđa filozofiji. Samo nekoliko meseci potom, kao naslednik jedne od najbogatijih porodiсa industrijalaca na kontinentu, prepisao јe svu imovinu svojim sestrama i bratu. Kako je tada saopštio Raslu u jednom pismu, hteo je - mučen teškim depresijama i razmišljanjima o samoubistvu - da ubuduće za život zaslužuje “časnim radom”. Konkretno, to je značilo da predaje kao učitelj u provincijskim osnovnim školama. Taj Vitgenštajn se, dakle, vratio u Kembridž. Ali genije, koji je u međuvremenu navršio četrdesetu, nije imao nikakvu akademsku titulu i pokazalo se, pored toga, da je bez ikakvih sredstava. Ono malo novca što je mogao da uštedi tokom godine, potrošeno je već posle nekoliko nedelja u Engleskoj.

Autor napominje da su svi, uključujući i najuticajnije ličnosti na univerzitetu, hteli da ga zadrže i pomognu mu, ali bez akademske titule to nije bilo moguće te su rešili da se kao doktorski rad prihvati Vitgenštajnov “Tractatus logico-philosophicus”.

- Rasl, koji se 1921/22. lično založio za objavljivanje “Tractatusa” i sastavio za njega predgovor, smatrao je da delo nekadašnjeg učenika daleko prevazilazi njegove sopstvene, ne manje epohalne radove iz filozofije logike, matematike i jezika. Zato nije čudno što je Rasl, ulazeći u salu za ispite, rekao da “u čitavom životu nije doživeo ništa tako apsurdno”.

No, ispit je ispit, te je došlo i do kritičkih pitanja. Ona su se odnosila, veli Ajlenberger, na jednu od središnjih zagonetki Vitgenštajnovog traktata punog mističkih pojedinosti. Pozivajući se na istorijsku građu, potom, približava čitaocu kako je izgledao ispit i kako se razgovaralo o Vitgenštajnovim tezama “Svet je sve što je slučaj”, “Mističko nije to kakav jе svet, nego da jeste” i drugim, napominjući da je do izražaja došlo:

- Vitgenštajnov “Tractarus” se nalazi u dugoj tradiciji modernih dela kakva su “Etika” Baruha de Spinoze (objavljena posthumno 1677), “Istraživanja o ljudskom razumu” Dejvida Hjuma (1748) i “Kritika čistoga uma” Imanuela Kanta (1781). Sva ta dela nastoje da povuku granicu između onih rečenica našeg jezika koje su zaista smislene i time sposobne da budu istinite, i onih koje samo izgledaju smisleno i koje na osnovu te prividnosti dovode u zabludu naše mišljenje i našu kulturu. Drugim rečima, kod “Tractarusa” se radi o jednom terapeutskom prilogu za postavljanje problema - o čemu možemo kao ljudi smisleno da govorimo, a o čemu ne. Nije slučajno to što se knjiga završava poukom: ”O onome o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati”.

Mali karakter

U poslednjoj trećini knjige je, primerice, intrigantni odnos Martina Hajdegera i učenice mu i ljubavnice Hane Arent.

- Martin Hajdeger proživljava rano leto godine 1925, u raspoloženju erotske uzbuđenosti. Teško da su lekovito maleno gnezdo Marburg i njemu sve lakša povezanost sa tamošnjom školskom svakodnevicom u tome mogli išta da pomognu. “Ja sam u jednom veoma ljutitom stanju, jer su mi jedna za drugom dopadale završene disertacije, koje moram da obradim - iako samo zato da ih odbijiem. Usred najlepšeg rada, tako sam izgubio pola nedelje. Nadam se da ću biti gotov dok ti ne dođeš. U najmanju ruku to hoću. Jer, uvek se rado iz svog rada približavam tebi....Dođi, molim te, u petak uveče, kao i prošli put”, piše Hajdeger svojoj Hani 1. jula 1925. Prilika je utoliko posebno povoljna jer je Hajdegerova supruga Elfrida, kojoj je za dva dana rođendan, otputovala sa sinom Jergom svojim roditeljima u Vizbaden. (…)Deceniju kasnije će Hana Arent o Hajdegeru kao čoveku suditi da nije imao tako loš karakter, nego - mali.

Postavljajući pitanje šta li je ona time mogla da ima na umu, beleži i uvid da su eros i brak odvojene oblasti u Hajdegerovom životu. Citirajući pisma koja je pisao i Hani i svojoj ženi veli:

- Proizlazi da se Hajdeger adresantkinjama ne obraća kao zaista samostalnim ličnostima, nego ih stavlja u odnos funkcionalne podređenosti - kao sredstva za cilj. Taj sveti cilj je zadatak mišljenja. Njegovog mišljenja. To jе primarni odnos koji Hajdeger zauzima prema ljudima sa kojima dolazi u dodir, ukoliko ih uopšte kao takve priznaje.

Pišući o čuvenom filozofskom skupu u Davosu 1929, Ajlenberger, između ostalog, posvećuje pažnju diskusiji između Ernesta Kasirera i Martina Hajdegera koja, kako ističe, danas važi za odlučujući događaj u istoriji mišljenja, drugim sučeljavanjima, temama…

- Epohalno je glasila i tema skupa: Šta je čovek?”. Pitanje, koje je činilo lajtmotiv još filozofije Imanuela Kanta. Celokupno Kantovo kritičko mišljenje pri tome polazi od jednog koliko jednostavnog toliko i nedokazivog zapažanja: Čovek je biće koje sebi postavlja pitanja na koja na kraju ne može da odgovori. Ta pitanja tiču se posebno zagonetke čovekove slobode i besmrtnosti duše. U prvom Kantovom određenju čovek je, dakle, metafizičko biće. Ali šta odatle sledi? Za Kanta, te metafizičke zagonetke, upravo zato što na nih ne može konačno da se odgovori, otvaraju čoveku jedan horizont mogućeg usavršavanja. One nas vode u težnji da što je mogće više toga dovedemo do iskustva (saznanje), da delujemo što slobodnije i određujući sami sebe (etika), da se pokažemo što dostojniji jedne moguće besmrtnosti duše (religija). Kant u tom sklopu govori o regulativnoj ili vodećoj funkciji metafizičkog pitanja. Nasleđe Kantovog projekta određivalo je do dvadesetih godina dvadesetog veka filozofiju na nemačkom jeziku - štaviše modernu filozofiju kao celinu. Filozofirati, značilo je, ne na poslednjem mestu za Kasirera i Hajdegera, misliti na tragu tih pitanja. A isto važi i za logički orijentisane pokušaje Ludviga Vitgenštajna da povuče granicu između onoga o čemu uman čovek može govoriti, i onoga o čemu se mora ćutati. Vitgenštajnov terapeutski pokušaj u “Tractatusu” svakako odlučno ide preko Kantove pozicije utoliko što izgleda da on smatra da pretpostavljeni osnovni ljudski impuls da se uopšte postavljaju metafizička pitanja, može biti podvrgnut terapiji sredstvima filozofije. Tako se u “Tractatusu” kaže: “Za odgovor koji ne može da se izgovori, ne može se izgovoriti ni pitanje. Zagonetka ne postoji. Ako se uopšte da postaviti neko pitanje, onda se na njega može i odgovoriti… Jer, sumnja može da postoji samo tamo gde postoji neko pitanje: ptanje samo tamo gde postoji odgovor, a ovaj samo tamo gde nešto može da bude kazano.”

I tako dalje, i tako redom… “Vreme čarobnjaka”, kako ističu svetski auteriteti - fascinantno putovanje kroz živote i misli najizazovnijih filozofa XX veka… - otkriva katastrofu kao majku moderne filozofije i modernog doba.

Preuzeto sa sajta: www.blic.rs