Култног југословенског и хрватског редитеља Лордана Зафрановића, председника жирија 6. Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије „ЛИФФЕ“, питали смо на почетку разговора како оцењује актуелну филмску продукцију у региону?
– Погледао сам поново један филм, жири се није сложио око неких оцена, па сам хтео проверити још једном да нисам нешто пропустио. То значи да врло савесно гледамо све то заједно, укључујући сваког аутора, зато што знамо колико је тешко направити филм. Ја сам предложио овде, али није било могуће, да се награде сви филмови, да се разбије та прва, друга, трећа награда као у спорту. С обзиром да има страшно много фестивала у Европи, у регији, последњи фестивал пада на јесен и сви су ти филмови, мање више, већ награђени, сви су ти глумци добили већ своје сатисфакције и по мени није било смисла да се одваја тај велики напор, јер ти који су дошли као маратонци су заслужни за фестивале. Тако да сам предложио да се евентуално скину награде и да се награде сви. Међутим, то није било могуће, ту су одређени критерији који су унапред написани. Мислим да је продукција, управо због тога што ми се чини да је врло квалитетна, заслужила да се не одвајају аутори. Ја знам колико то ствара злу крв кад неко добије награду, а неко мисли да је он био заслужнији, тако да се на тим фестивалима стварају проблеми. Међутим, ево сад ћемо донети неке одлуке које ће вероватно бити задовољавајуће, прво за нас који то оцењујемо, а друго и за Фестивал, да буде квалитетнији, да буде промовиран у овој регији.
– Како оцењујете концепт Фестовала и који је по вашем мишљењу његов значај?
– Чим је он дошао до аутора, до режије, до главног у том великом послу, јер филм није стварање само једног човека као у књижевности, сликарству, него то је уметност која уједињује много професија, много уметника, много људи, од писаца, сликара, сценографа, музичара врхунских итд. Пошто се све то уједињује у један јединствени, како бих рекао, осећај и пласира према публици, чини ми се да је то ипак најважнији дио у стварању филма, а то је режија. Овде су ти аутори најзначајнији и мислим да је онда Фестивал оправдао своју функцију. Сад би неко рекао да би било добро да тај Фестивал оде негде по Србији, да и други градови, поготово мањи, виде тај поглед на савремено друштво редитеља еx Југославије.
– Управо је одржана конференција редитеља са простора бивше Југославије, на којој су учествовали наши култни аутори, попут вас, Боре Драшковића, Слободана Шијана, какви су закључци са ове конференције?
– Закључци су, с обзиром да је овде био један велики рат који је створио мржњу, посебно за то су заслужни неки медији, телевизије итд., ту је један читав низ људи учествовао у поновном стварању тог простора што се тиче филма. И успели су, готово је немогуће наћи филм у последње време који нема неку копродукцију. Створили су се неки фондови за ту регионалну сарадњу, тако да су филм и ти аутори већ направили један огромни корак напред у стварању неког заједничког тржишта и заједничког погледа. И мислим да је то једино решење. Сад, шта ће бити након овога ја не знам, због тога што смо ми аутори, а ту фали онај који даје новце. То значи, стварањем таквог једног фонда би се омогућило да се планира производња, а не да свако појединачно лобира за своју фирму да извуче неке новце. Чини ми се да би то било јако добро, сад ту предстоји ломњава тих ограда, које су огромне у појединим политичким сферама сваке државе и у министарствима културе. То ће бити врло тешко, али труд се исплати.
– Чиме се ви професионално бавите сада?
– Па, ја сам радио сад једну огромну серију о Титу, изашла је већ, у Србији још није, али у целој регији је имала огроман број гледалаца. Сада иде по свету, сад ускоро игра читава серија у Чешкој на њиховој националној телевизији итд.Тиме сам се доста бавио. Међутим, прије неколико година сам коначно добио нека мала средства из хрватског фонда за играни филм. „Карузо“ се зове и то је једна црна комедија пред сам Други светски рат. Једна заиста специфична „Фелинијевска“ позорница, тако да сад на томе највише радим и покушавам да затворим конструкцију. Мислим да сам постигао велики интерес телевизија Србије, Црне Горе, Словеније, Хрватске, наравно. То би била серија од десет наставака и био би један филм, што ми је примарни циљ. Пошто се филм дешава у епохи, он је за ове прилике, доста је, не бих рекао скуп, него захтеван и зато сам потрошио мало више времена у уверавању да се направи.
– Припадате групи редитеља из чувене „Прашке школе“, на којој сте касније предавали. Како се сада сећате тих времена?
– Ми смо били страшно млади и цијели свјет је био наш. Сад смо баш поменули која је разлика данас за младе људе који се боре да дођу на факултет. Нас су молили да одемо на студије у Праг. Министарство културе Хрватске је дошло и замолило мене и Грлића да би ишли у Праг. То је сјевер, магла, ја сам из Сплита, није ми баш било драго у почетку, али добро, отишли смо и тамо смо наишли на једну изузетну гарнитуру професора који су имали по 50-так филмова, који су знали све о филму и наравно да су нам пренели све оно што су они знали. Праг је метропола, тако да нам је Праг много дао и чешка култура, нешто што је незаменљиво до данашњих дана. Ја се тамо осећам као дома, они су мене примили као чешког аутора, чак су ми отварали неке ретроспективе кад сам био забрањен због Туђмана у Хрватској. Онда ми је чешки министар културе отворио једну ретроспективу у Београду, тако да ми је то друга домовина.
– Каква су ваша педагошка искуства?
– Више није та Академија оно што је била, није више исти програм, ја сам се борио да један човек од искуства води класу од почетка па до краја студија, међутим сад је распоређено на године, нисам се више сналазио, тако да сам то напустио, нисам више имао нерве. Онда је почела ова сурадња са Хрватском око Тита и онда сам се пребацио више у Загреб. Сад ме поново зову у Праг, видећу да ли ћу отићи, већ према овоме како ми дневник новог филма буде диктирао.
– Шира публика вас најбоље познаје по култном филму „Окупација у 26 слика“, овај филм, као и цели ваш опус карактеришу висока естетика и етика.
– Ја сам дошао из аматерског круга, ми смо, ван идеолошких назора, снимали филмове за малобројну публику, али били су јако слободни. Наставио сам то касније у експерименталном филму, док нисам дошао у логор Јасеновац, где сам видео те ужасе, зло које су направили моји сусједи око мене. И онда сам рекао да филм треба да ставимо у одређену функцију, одређену моћ. Треба да се жртвујеш, знао сам да ће многи бити против и да нећу бити никакав национални херој, него баш супротно, да ће почет окретати леђа и да ће бити проблема. Међутим, нисам могао одолит, ово је било јаче. Било је јаче да се покаже истина, јер ми филмаши ако не покажемо, неће нико. Стварајући те филмове, ја сам, наравно, створио одређене критерије испод којих нисам никако могао ићи, без обзира шта су ми нудили, ту се врше одређене цензуре, тако да сам до данас остао такав, јер иначе не би било смисла. Човјек ипак остаје сам са собом и треба да се погледа у своје лице. Треба погледат у филм, да ли је нешто изневерио или није, да ли је нешто површно или није, да ли је довољно истинит или није. А онда, естетика је ту најважнија због тога што требате превест те неке реалности у свет оног што представља филм. Морате у драматургију ућ и драматургија вам постане водиља и напетост. Тако да и једно и друго се некако спојило. Ја сам прије академије студирао сликарство, био сам доста добар сликар, и то искуство сам пренио на ту слику, тако да се моји филмови мало разликују, без обзира која камера била.
– Снимањем суђења Андрији Артуковићу замерили сте се тадашњем политичком естаблишменту Хрватске, конкретно Туђману. Били сте чак и проглашени народним непријатељем, морали сте да напустите земљу, нанета вам је велика неправда.
– Чујте, да ли је неправда или није, то ће просудит неко други. Знате, кад отворите неки магазин у који је нешто страшно скривано, за очекивати је да ће онај који то отвара да има проблеме са овима који су то скривали, јел? Било је неподношљиво скривати тај злочин. Ако знаш, требало је казати, то јесте направио један дио народа који ме окружује. Показати снагу да може човек из народа показати какав је народ, да писац може најгоре ствари показат, то показује снагу тог народа. А не обрнуто, да зло показује снагу, то је ван памети. И управо ови наши филмови су покушавали да превазиђемо то зло и да идемо даље у неке друге теме. Међутим, опет дошао је овај рат, мени се учинило да нисмо направили ништа, да наши филмови нису утицали на ништа. Ми смо мислили да говоримо крик против зла и ужаса, међутим, тај крик се негде изгубио у простору и био сам склон напустити све. Зато сам назвао „Тестамент“ задњи филм, покушао сам се вратити сликарству, али више нисам знао технику и опет сам се вратио филму, шта ћу.
– Може ли филм да промени нешто? Шта је филм за вас?
– Па, можда може једно два сата гледања или два-три дана, ако има снажну сцену, која се уреже, не у мозак него у емоцију. А филм је једно чудо. Филм је чудо у суштини. Филм је све. Филм је нешто сто је непоновљиво. И мој живот је само филм.
– Када се сада осврнете на свој опус, шта сматрате најзначајнијим?
– Најзначајније је што сам успео, поред свих тих контра, што сам успео ић неким својим путем. Да се не стидим ни једног квадрата који сам направио и да би их направио поново.
