Прослављени редитељ Горан Марковић отворио је првог дана Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије "ЛИФФЕ" изложбу фотографија наше велике глумице Оливере Марковић.

На почетку интервју након отварања, Горан Марковић нам је рекао да покушава да прикрије осећања, зато што му није лако да будем објективан и да причам хладно, а да око себе гледа слике своје мајке, која је умрла недавно.        

- И не само моје мајке, него једне глумице која је имала тежак крај живота и која је отпатила свој одлазак са сцене, и физички и психички. Ја знам колико је тешко некоме ко је апсолутно везао своју судбину за професију као што је глума, да престане с тим. Она је једног тренутка кад се спотакла на сцени рекла "Не, готово је, нећу више". Тада је схватила да више није за то и онда је остатак живота који је био дугачак, десетак година, провела у успоменама. Кад гледам ове фотографије, кад видим колико је играла и колико је тога урадила, а као што рекох на отварању, остају филмови, тв серије, плоче, а од позоришта ништа не остаје. И ове фотографије су заправо једини остатак онога што је она урадила у позоришту. Ово је само мали део тога, али за неке људе који се сећају или су имали среће да је виде, то нешто значи.

- Одрастали сте уз родитеље који су великани наше глумачке сцене, колико вас је то одредило у уметничком смислу?

Ја сам се трудио да свој живот у уметности одредим независно, зато никад нисам ни помислио да будем глумац, иако сам можда и могао, играо сам главну улогу у једном филму Лордана Зафрановића, који је сада у жирију вашег Фестивала. Али сматрао сам да то није моја професија и прилично сам независно од утицаја својих родитеља градио своју каријеру. Међутим, када помислим сада, сећам се јако важних тренутака из детињства, из тог круга глумачког у коме сам као дете растао и мислим да је то било јако значајно. Касније ми је то јако помогло. Кажу да код мене играју добри глумци, да ја знам да радим са глумцима, чињеница је да ја само имам емпатију према њима, да сам то из детињства понео, да волим глумце и да волим да их гледам. И онда они, у једној ствари као што је филм где не постоји гледалиште, осете да имају редитеља који их воли и који реагује на праве ствари, онда они имају поверење и играју можда боље него што би играли са неким ко их не разуме. 

- Од чувене "прашке школе" до култних филмова наше кинематографије, међу којима су Специјално васпитање, Национална класа, Сабирни центар, Тито и ја, Урнебесна трагедија, Турнеја и најновији Фалсификатор, који је на програму овогодишњег Фестивала "ЛИФФЕ", сарађивали сте са плејадом наших врхунских глумаца, међу којима су, наравно, и ваши родитељи Оливера и Раде Марковић. Како је било радити са њима и да ли сте тада успостављали искључиво професионални однос?

- Наравно, било би неозбиљно да сам са њима радио из приватних разлога. На крају, они су били одлични глумци. Ја сам радио са њима зато што сам сматрао да нико други не може то боље да одигра. И они су то знали. Било би неумесно да су они осећали да добијају улоге зато што су моји родитељи. Када почне снимање, када почне драма, онда је јасно да се заборавља све, ја заправо у тим тренуцима никада нисам у њима видео своје родитеље, већ сам видео обичне глумце, којима је требало нешто објаснити, додати, послушати и променити њихову сугестију, само уметничку, никако другу.

- Са филмом "Турнеја" учествовали сте и награђени сте на првом издању овог Фестивала, познат вам је његов концепт, какав је по вашем мишљењу његов значај?

- Сматрам да је ово важан Фестивал, уосталом, био сам краће време саветник министра културе за кинематографију и јако сам се залагао да овај Фестивал добије средства и мислим да он опстаје због тих скромних, али редовних средстава и Министарства културе. Мислим да је важан пре свега због публике, у једној средини која није мала али која нема прилику да види централне културне догађаје, или нема развијену филмску мрежу, да је јако битно у једном тренутку да им се отвори прозор и да виде шта се све снима, шта се све воли, како се мисли, какви су трендови у свету итд. Једноставно, то многима отвара и сопствене видике и даје им утисак да су у току. И то је јако битно и ја мислим да је овај лесковачки Фестивал највише од тих регионалних фестивала доказао то, можда чак више и од Ниша и од Врњачке Бање. Сећам се реакција публике са првог Фестивала, које су биле перфектне, видело се да људи воле филм и то је непроцењиво.

- На самом крају разговора, кажите нам шта вас очекује у блиској будућности, филмска или позоришна режија?

- Ја покушавам да урадим једам велики филм, не бих сада о наслову зато што је још увек све у повоју, али ако то успе биће то моја "лабудова песма" што се каже, наравно још увек је рано за то, али у питању је нешто јако значајно.