Боро Драшковић, редитељ култних остварења међу којима су „Живот је леп“ и „Вуковар једна прича“, члан је жирија 6. Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије „ЛИФФЕ“. Након проглашења победника, познатог редитеља питали смо да ли су одлуке о наградама донете једногласно и како је радио жири? – Видите, колико људи, толико мишљења о сваком делу.
Ја сам имао, заиста, срећу и задовољство да сарађујем са Лорданом Зафрановићем и Тањом Бошковић, два изврсна човека, изврсна уметника, тако да је то било, заиста, пријатно проведено време, ја бих рекао, узбудљиво време. И сваки од филмова који смо гледали има довољно разлога да буде размишљано о њему. Тако да је просто прохујало време, то је невероватно, четири дана и ноћи. Ја сам пре тога био на Исланду на светском конгресу ПЕН-а. И тамо се радило невероватно, по цео дан. Просто, ове две недеље последње су ми прохујале, али на врло користан и узбудљив начин. На крају, све одлуке жирија су биле усаглашене, били смо задовољни што смо видели те филмове, што смо тако одлучили. Ја сам био по жиријима и знам да увек има мање награда него дела која заслужују, али то је тако. Правила игре су таква. Али, мислим и синоћ како је публика примила проглашавање и сви који су на Фестивалу, мислим да је све како треба. – Победник Фестивала је филм „Кругови“ Срдана Голубовића, овенчан многим домаћим и иностраним признањима, ова награда је можда и очекивана. Које је образложење жирија? – Видите, веома је тешко у једној реченици образложити једно озбиљно дело. Тај филм се, између осталог, бави тим круговим мржње и праштања једног тектонског подручја. И људи добре воље покушавају да угасе то, и онда се то у круговима шири, кроз време и кроз простор, долази до неких веома компликованих емоција. Свим тим стварима се тај филм на веома добар начин бави, веома добра подела глумачка, добро написан сценарио. Тако да се може читав есеј написати, рецимо та ситуација у којој један лекар прашта и спасава живот некоме ко можда не заслужује, то је довољна поента читавог филма. Мада постоји низ врло узбудљивих ствари. Мада је било ту и других филмова, али не можете никада рећи овај филм је бољи од овога. Добар филм је добар и то је један свет који заслужује да буде тако и посматран. Тако да, драго ми је што је филм „Кругови“ имао добре конкуренте. – Награда носи име Живојина Павловића, то је, претпостављам, додатни стимуланс и за учеснике и за награђене. – Јесте, Живојин Павловић је једно изузетно име наше кинематографије. Ја сам га веома волео и као човека, и као редитеља и као писца. Својевремено, ја бих звао њега да погледа оно што ја радим, врло радо сам ишао да гледам кад је он мене звао да гледам оно што он ради. Посебно ми је било задовољство кад ме је звао, пред крај живота кад је објавио дневник, када је мене замолио да напишем предговор. То је била пријатељска ситуација и врло узбудљива. Онда сам проучавао то, мада сам га дуго познавао, још са студија, у Београду смо студирали. Онда када сам почео те дневнике да читам ,то је било шест књига, онда сам, наједном, открио један свет, можда чак сакриван од јавности. Онда се појавила једна изузетна личност у пуном светлу. Тако да, увек с тим дневницима, кад гледам неки његов филм, поново прелиставам књиге. Увек уз те дневнике Живојин Павловић постаје оно што јесте. И врло ми је драго што је баш његов лик овде на овом Фестивалу редитеља, то би и њему драго било. Као што ми је драго да име другог једаног изузетног, можда најважнијег нашег редитеља Александара Петровића, на Фестивалу ауторског филма у Београду, где ја исто сарађујем, награда носи његово име. Тако да, те две велике личности означавају нашу кинематографију. – Јуче је одржана и конференција редитеља са простора еџ Југославије, какви су закључци? – ВИдите, природно је да све професије данас у свету покушавају да уједине енергије и памет и да заједно раде. Мада се чини да је редитељ стално окружен светом и људима, у ствари, ово је једна врло усамљена професија. Милион проблема постоји и све мора редитељ да решава, наравно, уз помоћ сарадника. И врло ми је драго што овај културни простор и на тај начин покушава да исцели ране. Наравно, то је веома тежак пут и много времена и енергије ће требати да се реализују идеје. Идеје су једноставне, да једни другима помажемо, да наше филмове гледа не само једна авлија. Просто, да правите филм за читав свет, јер ако филм не оде у свет, као да није ни постојао. Претерујем намерно, али хоћу да кажем, филм јесте језик који сви на свету разумеју. Али то је дуготрајан посао. Дошао сам са тог великог конгреса ПЕН-а на Исланду, било је двеста писаца из света. Све ове идеје о којима смо ми овде говорили, биле су и тамо, мада је то друга професија, али је суштина случна. Питање слободе, питање језика, питање електронских граница, дигитално мењање света…Тако да, све то улази у технологију и естетику филма. Овде се и о томе говорило, седели су ту добри ред
итељи, ми знамо једни другима дела, заиста је то једна врло важна ситуација редитељска. Не може одмах да се то претвори у дело, наравно, али, први кораци су најтежи. Верујем да ће то да успе, јер то је све даровит свет. И гледаоци су даровити. Мислим да је и то важно, да то исто чини част Лесковцу. Сад је већ шеста година, следећа је седма, ја сам јуче рекао да је то „света“ година, кад се пређе седма, то ће већ бити једна традиција која се неће зауставити, уверен сам. А тамо негде за десет, дванаест година видеће се последице овога што је сада засејано, ово је тек прво копање тла. Сви људи који мисле,покушавају да помогну свету и зато се удружују, зато разговарају. Зато овај Фестивал треба чувати, јер он може својом светлошћу да разгрне таму.
