Boro Drašković, reditelj kultnih ostvarenja među kojima su „Život je lep“ i „Vukovar jedna priča“, član je žirija 6. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije „LIFFE“. Nakon proglašenja pobednika, poznatog reditelja pitali smo da li su odluke o nagradama donete jednoglasno i kako je radio žiri? – Vidite, koliko ljudi, toliko mišljenja o svakom delu.
Ja sam imao, zaista, sreću i zadovoljstvo da sarađujem sa Lordanom Zafranovićem i Tanjom Bošković, dva izvrsna čoveka, izvrsna umetnika, tako da je to bilo, zaista, prijatno provedeno vreme, ja bih rekao, uzbudljivo vreme. I svaki od filmova koji smo gledali ima dovoljno razloga da bude razmišljano o njemu. Tako da je prosto prohujalo vreme, to je neverovatno, četiri dana i noći. Ja sam pre toga bio na Islandu na svetskom kongresu PEN-a. I tamo se radilo neverovatno, po ceo dan. Prosto, ove dve nedelje poslednje su mi prohujale, ali na vrlo koristan i uzbudljiv način. Na kraju, sve odluke žirija su bile usaglašene, bili smo zadovoljni što smo videli te filmove, što smo tako odlučili. Ja sam bio po žirijima i znam da uvek ima manje nagrada nego dela koja zaslužuju, ali to je tako. Pravila igre su takva. Ali, mislim i sinoć kako je publika primila proglašavanje i svi koji su na Festivalu, mislim da je sve kako treba. – Pobednik Festivala je film „Krugovi“ Srdana Golubovića, ovenčan mnogim domaćim i inostranim priznanjima, ova nagrada je možda i očekivana. Koje je obrazloženje žirija? – Vidite, veoma je teško u jednoj rečenici obrazložiti jedno ozbiljno delo. Taj film se, između ostalog, bavi tim krugovim mržnje i praštanja jednog tektonskog područja. I ljudi dobre volje pokušavaju da ugase to, i onda se to u krugovima širi, kroz vreme i kroz prostor, dolazi do nekih veoma komplikovanih emocija. Svim tim stvarima se taj film na veoma dobar način bavi, veoma dobra podela glumačka, dobro napisan scenario. Tako da se može čitav esej napisati, recimo ta situacija u kojoj jedan lekar prašta i spasava život nekome ko možda ne zaslužuje, to je dovoljna poenta čitavog filma. Mada postoji niz vrlo uzbudljivih stvari. Mada je bilo tu i drugih filmova, ali ne možete nikada reći ovaj film je bolji od ovoga. Dobar film je dobar i to je jedan svet koji zaslužuje da bude tako i posmatran. Tako da, drago mi je što je film „Krugovi“ imao dobre konkurente. – Nagrada nosi ime Živojina Pavlovića, to je, pretpostavljam, dodatni stimulans i za učesnike i za nagrađene. – Jeste, Živojin Pavlović je jedno izuzetno ime naše kinematografije. Ja sam ga veoma voleo i kao čoveka, i kao reditelja i kao pisca. Svojevremeno, ja bih zvao njega da pogleda ono što ja radim, vrlo rado sam išao da gledam kad je on mene zvao da gledam ono što on radi. Posebno mi je bilo zadovoljstvo kad me je zvao, pred kraj života kad je objavio dnevnik, kada je mene zamolio da napišem predgovor. To je bila prijateljska situacija i vrlo uzbudljiva. Onda sam proučavao to, mada sam ga dugo poznavao, još sa studija, u Beogradu smo studirali. Onda kada sam počeo te dnevnike da čitam ,to je bilo šest knjiga, onda sam, najednom, otkrio jedan svet, možda čak sakrivan od javnosti. Onda se pojavila jedna izuzetna ličnost u punom svetlu. Tako da, uvek s tim dnevnicima, kad gledam neki njegov film, ponovo prelistavam knjige. Uvek uz te dnevnike Živojin Pavlović postaje ono što jeste. I vrlo mi je drago što je baš njegov lik ovde na ovom Festivalu reditelja, to bi i njemu drago bilo. Kao što mi je drago da ime drugog jedanog izuzetnog, možda najvažnijeg našeg reditelja Aleksandara Petrovića, na Festivalu autorskog filma u Beogradu, gde ja isto sarađujem, nagrada nosi njegovo ime. Tako da, te dve velike ličnosti označavaju našu kinematografiju. – Juče je održana i konferencija reditelja sa prostora edž Jugoslavije, kakvi su zaključci? – VIdite, prirodno je da sve profesije danas u svetu pokušavaju da ujedine energije i pamet i da zajedno rade. Mada se čini da je reditelj stalno okružen svetom i ljudima, u stvari, ovo je jedna vrlo usamljena profesija. Milion problema postoji i sve mora reditelj da rešava, naravno, uz pomoć saradnika. I vrlo mi je drago što ovaj kulturni prostor i na taj način pokušava da isceli rane. Naravno, to je veoma težak put i mnogo vremena i energije će trebati da se realizuju ideje. Ideje su jednostavne, da jedni drugima pomažemo, da naše filmove gleda ne samo jedna avlija. Prosto, da pravite film za čitav svet, jer ako film ne ode u svet, kao da nije ni postojao. Preterujem namerno, ali hoću da kažem, film jeste jezik koji svi na svetu razumeju. Ali to je dugotrajan posao. Došao sam sa tog velikog kongresa PEN-a na Islandu, bilo je dvesta pisaca iz sveta. Sve ove ideje o kojima smo mi ovde govorili, bile su i tamo, mada je to druga profesija, ali je suština slučna. Pitanje slobode, pitanje jezika, pitanje elektronskih granica, digitalno menjanje sveta…Tako da, sve to ulazi u tehnologiju i estetiku filma. Ovde se i o tome govorilo, sedeli su tu dobri red
itelji, mi znamo jedni drugima dela, zaista je to jedna vrlo važna situacija rediteljska. Ne može odmah da se to pretvori u delo, naravno, ali, prvi koraci su najteži. Verujem da će to da uspe, jer to je sve darovit svet. I gledaoci su daroviti. Mislim da je i to važno, da to isto čini čast Leskovcu. Sad je već šesta godina, sledeća je sedma, ja sam juče rekao da je to „sveta“ godina, kad se pređe sedma, to će već biti jedna tradicija koja se neće zaustaviti, uveren sam. A tamo negde za deset, dvanaest godina videće se posledice ovoga što je sada zasejano, ovo je tek prvo kopanje tla. Svi ljudi koji misle,pokušavaju da pomognu svetu i zato se udružuju, zato razgovaraju. Zato ovaj Festival treba čuvati, jer on može svojom svetlošću da razgrne tamu.
