У оквиру пратећег програма 6. Фестивала „ЛИФФЕ“ глумица Бранка Петрић представила је синоћ аутобиографску књигу „Блиставо и страшно“ Бекима Фехмиуа. Двотомно издање Самиздата Б92 у првој књизи доноси Бекимова најранија сећања, а други део аутобиографије се бави његовом каријером и глумачким изазовима у свету и код нас.
– Беким је желео да напише књигу о мајци, рекла нам је наком промоције позната глумица. Међутим, многи су после објављивања рекли да је у књизи најјачи лик отац. Иначе, Беким никада ништа није записивао и 80-их када се повукао из јавности, или како је он говорио када је поништио себе као јавну личност, почео је да пише, на једној дасци, у фотељи. Тако је писао и његов отац. Ја сам га подржавала, јер то је као крађа од сећања. Он је после рекао да је та књига најважније што је урадио у животу и да можемо да заборавимо све његове изузетне улоге. У првој књизи су његова сећања на детињство све до велике матуре, а у другој је имао потребу да напише своја искуства. Можда је требало вечерас да прочитам моменат када је могао да изгуби филм јер није пристао да промени име. Требало је да игра Порфирија Рубирозу, редитељ је зауставио снимање и отишао на разговор са продуцентом, цела екипа је чекала, кад се вратио рекао је Бекиму „Победио си“. Већ је био снимио Одисеја, али за светски филм још увек је био почетник, могли су да га замене, али он је био добар играч и живео је у складу с оним што је говорио. И на концу, начин како је отишао, то је потпуно један круг који се завршио и он ниједног момента није издао самог себе.
– Какво је детињство имао Беким?
– И блиставо и страшно. Тај наслов је јако добар. Као и свако друго детињство, ту сазнајете свет, још сте утуткани, а Беким је био окружен великом породицом. Беким и ја смо се често шалили да смо имали истог окупатора. Косово су окупирали Италијани, а после капитулације Италије дошли су Немци. Тако је било и на приморју код Ријеке, где сам ја живела. Имали смо иста сећања на догодовштине око Италијана које он описује.
– Током своје блиставе каријере упознао је многе славне људе, многе знамените личности дефилују страницама ове књиге.
– Сад кад читам неке написе, неко је негде ишао, па одиграо неку малу улогу, па то је чудо. За Бекима је све то било нормално. Ми смо се припремали и школовали у оно време, на које се неки бацају дрвљем и камењем, али ми смо тада живели са другим системом вредности, са надом да ће бити боље и тако је и било. Бекиму није била довољна Европа, он је хтео да освоји и Америку, још као студент. Он је сањао да студира у Њујорку и остварио је свој сан. Кроз ову књигу можете да видите да је то могуће ако останете своји. Као у песми Френка Синатре „Мој пут“, тако је и Беким све чинио на свој начин. С друге стране, имао је и срећу, и још нешто, велики таленат за језике. Он је имао интернационалну каријеру, а глумити на страном језику је нешто најтеже. За филм „Авантуриста“, где је играо Порфирија Рубирозу, аутентичну личност, чувеног плејбоја и поло играча, послали су га у Лондон и он је за десет недеља научио језик.
– Како је изгледао ваш заједнички пут?
– Прошли смо и блиставе и страшне тренутке, али оно што је константа, као сидро, била је наша љубав. И она је, без икакве патетике, остала до краја нашег живота. А имали смо буре и олује, потонућа и уздигнућа, на концу не знам неки брак који тако дуго траје, скоро педесет година. Ја сам га увек истински подржавала у ономе што ради, јер за мене је била радост све оно што се њему дешава, и с његове стране што се мени дешава. Нешто што сам ја толико волела код њега је то што никада није показао ни трунку зависти према некоме, никада га нисам чула да оговара некога. Био је јако чист, што се тиче колегијалних односа он је увек знао да похвали. Код њега моменат сујете или зависти никада нисам осетила. Да не говорим о односу према породици, био је до краја брижан, предан, спреман да помогне.
– Беким је био миљеник публике, видело се то и на вечерашњој промоцији. Осим што пружа могућност за овакве сусрете, у чему се још огледа значај овог Фестивала?
– Ја мислим да било шта што има везе са културом, у овом случају са филмом, има велики значај. Ту ће доћи људи не само из Србије него из региона. Тај моменат повезивања, упознавања, разговора, то је ужасно важно. То можда у овом часу не изгледа тако, али то је она, свиђа ми се тај израз „касица прасица“ за будућност. И зашто да публика овде не види неке филмове, не чује неке људе. Довољно је ако се ту нашао неки млад човек, гимназијалац, коме ће нешто кликнути, као што је Бекиму у Призрену кад се снимао филм „Песма са Кумбаре“. И он је гледао тамо неке глумце како снимају, можда је то учинило да он пожели да буде такав глумац.
Биографија – Беким Фехмиу
Беким Фехмиу рођен је 1. јуна 1936. у Сарајеву. Студирао је на Факултету драмских уметности у Београду од 1956. до 1960. године, у класи професора Мате Милошевића. У бившој Југославији овај глумац албанске народности био је велика звезда 60-их и 70-их година. Прославио се у филму „Скупљачи перја“ редитеља Александра – Саше Петровића из 1967. године, у којем је упечатљиво играо улогу лепог и страсног циганина Боре.
За улогу Халил-бега у филму „Рој“ Миће Поповића награђен је на Фестивалу југословенског играног филма у Пули. Публика га је веома волела и као васпитача Жарка у „Специјалном васпитању“ Горана Марковића. На листи његових биоскопских и телевизијских улога налази се 45 наслова. Често је играо у европским продукцијама, нарочито у Италији, а опробао се и у америчкој кинематогафији. Сарађивао је са редитељима Дином де Лаурентисом и Џоном Хјустоном, а партнери на великом платну били су му Оливија де Хевиленд, Ава Гарднер, Дирк Богарт, Шарл Азнавур и друге светске звезде. Фехмиу се повукао из јавног живота крајем 80-их година.
